-По својој форми предметно завештање представља писмено завештање пред сведоцима, које се у смислу члана 85 Закона о наслеђивању, сачињава тако што завешталац који зна да чита и пише пред два сведока изјaвљује да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и потом се на писмену својеручно потписује. Сходно томе, саслушањем поменутих сведока првостепени суд би био у могућности да утврди у чему су наведени сведоци присуствовали, односно одакле црпе своје сазнања, шта су том приликом чули, како се понашала пок. А.А. критичном приликом, како је изгледала и шта је изјавила, а све у циљу ближег одређења њеног стања том приликом и способности давања неопходних података. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 667/24 од 25.09.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4445/2020 од 29.11.2023. године)
-Адвокат А.А. која је сачинила предметно завештање, била је дужна да у смислу члана 7 тачка 1 Кодекса професионалне етике адвоката поступа савесно, а у смислу члана 8 тачке 3 и 4 у професионалном раду сме да користи само допуштена и часна средства и не сме да суделује у недозвољеном прибављању права, нити да се позива на доказе за које зна да су лажни или прибављени на незаконит начин. Приликом сачињења тестамента, адвокат је у обавези да утврди идентитет тестатора, да га поучи о правним могућностима и императивним одредбама закона које се односе на завештање, а на које околности је првостепени суд пропустио да саслуша адвоката који је сачинио тестамент пок. Б.Б., у погледу његовог поступања и чињеница које се односе на то шта је адвокату завешталац изјавила приликом сачињења предметног завештања. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 667/24 од 25.09.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4445/2020 од 29.11.2023. године)
-Тужиља у жалби указује да је првостепени суд пропустио да цени чињеницу да преосталих 29,27 м2, односно соба која је фактички саставни део тужиљиног стана, не може да егзистира као самостална стамбена јединица. У ситуацији где тужиља не поставља захтев за закључење анекса уговора о откупу, којим би тужиљи омогућио и откуп преостале наведене површине, чиме би постала активно легитимисана да тражи етажирање такве стамбене јединице као двособног стана укупне површине 56,63 м2, већ тражи утврђење да је по основу одржаја власник стана двоструко веће квадратуре, који није ни добила ни откупила, њен захтев се показује неоснованим. Позивање тужиље на конвенцијска права – право на дом – није основано, јер тужиљи нико не оспорава право на коришћење добијене површине, па чак ни дела који користи без правног основа, те се тиме у њено право на дом не задире. Такође, позивање на то да би тужиља трпела прекомерни терет уколико јој би се одузело власништво на предметном стану (тј у овом случају соби) не стоји, јер тужиља то право није ни имала, те јој се побијаном пресудом не одузима, а услови за стицање права на површини већој од откупљене нису испуњени. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1264/24 од 09.10.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 46374/21 од 26.02.2024. године)
-У конкретном случају, без обзира што се тужилац обратио туженој путем приватне поруке на друштвеној мрежи Facebook, на коју је тужена одговорила такође путем приватне поруке коју нико осим тужиоца и тужене није могао да прочита, речи којима се тужена у датим околностима обратила тужиоцу, односно којима је одговорила тужиоцу на приватну поруку на друштвеној мрежи Facebook, с обзиром на њихову садржину имају јасну намеру омаловажавања тужиоца, што је исти и схватио као увреду и због чега се осећао увређеним и повређеним, те је у тој ситуацији тужилац супротно ставу првостепеног суда, трпео душевне болове због повреде части. С друге стране, овај суд је имао у виду све околности конкретног случаја, а то је да је тужилац први започео преписку са туженом, те јој се обратио са поруком у којој спомиње оца тужене, наводећи да тужена поручи своме оцу да га се Србија стиди. На овај начин, помињући у наведеном негативно контексту оца тужене, тужилац је путем своје поруке први упутио увреде на рачун њеног оца, а тиме и посредно увреде туженој као његовој кћерки, те код исте изазвао емоције под чијим утицајем му је одговорила предметном поруком. С обзиром на наведено, овај суд налази да на страни тужиоца постоји знатан допринос настанку штетног догађаја и његових последица. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 467/24 од 10.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1777/22 од 19.05.2023. године)
-Тужени је поступио супротно одредбама члана 4 ст. 1 тачка 6 Правилника о мерама безбедности у ловишту, будући да је пуцао на дивљач на начин на који се други учесници у лову угрожавају јер је сачма од пуцња погодила тужиоца, а на тај начин, тужени је поступио супротно Приручнику за полагање ловачког испита издатом од стране Ловачког савеза Србије, имајући у виду да је пуцао у дивљач која лети ниско, те да је пуцао, иако није могао бити сигуран да у правцу у коме пуца, односно да у близини, нема људи који би могли бити угрожени. Како је тужени очигледно пропустио да се увери да својим поступањем, пуцањем у фазана, може угрозити друге учеснике у лову, и пуцао супротно прописима, то је исти својим чињењем скривио предметни штетни догађај, јер је пуцајући у конкретном околностима угрози телесни интегритет тужиоца, односно тужиоцу нанео лаке телесне повреде, због чега је одговоран за предметну штету. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2099/24 од 03.10.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10137/22 од 18.04.2024. године)
-Предлог за враћање у пређашње стање се може тражити једино уколико је странка из оправданих разлога пропустила рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку. У складу са наведеним исти се не може са успехом поднети из разлога неуредног достављања и неиспуњености услова за доношење пресуде за пропуштање. Ако је до пропуштања дошло услед битне повреде и погрешне примене материјалног права од стране првостепеног суда, како то у предлогу за враћање у пређашње стање тврди тужени, такве штетне последице пропуштања се отклањају правним леком и то жалбом против одлуке која је због пропуштања донета, те исти не могу бити предмет разматрања у поступку по предлогу за враћање у пређашње стање. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8380/20 од 03.10.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5827/2020 од 11.09.2020. године)
-Усмени уговор о заједничкој градњи у циљу стицања својине, јесте ваљан правни основ стицања права својине на непокретностима у обиму који је у складу са постигнутим споразумом, па на правилност првостепене пресуде није од утицаја позивање првостепеног суда на уговор о ортаклуку, будући да су испуњени услови из одредбе чл. 21 Закона о основама својинскоправних односа за стицање својине стварањем нове ствари (грађењем). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 569/24 од 11.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 390/2019 од 27.11.2023. године)
-Из садржине оспореног уговора следи да је закључен уговор о поклону са налогом, с обзиром на то да је воља тужиоца била да учини поклон туженима, с тим што су се закљученим угвором тужени обавезали да брину о тужиоцу, а успостављено је право његовог доживотног плодоуживања на непокретностима. Налог из уговора о поклону не мења правну природу уговора, нити га опредељује као уговор о доживотном издржавању, јер уговорена обавеза тужених да брину о тужиоцу за живота представља извршење налога од стране поклонопримца и давања која нису еквивалентна вредности учињеног поклона. Такође, околности које су претходиле закључењу уговора о поклону иду у прилог томе да је тужилац желео да поклони својим синовима удео на предметним непокретостима, без постојања обавезе да га синови издржавају, иако су тужени током целог поступка исказали вољу да помогну тужиоцу на који год начин да му буде потребно, али да је права воља и намера тужиоца била да ,,препише“ имовину на синове, дакле да за живота на њих пренесе право својине. Уговором о доживотном издржавању, са друге стране, имовина се преноси на даваоце по смрти примаоца издржавања, па је јсано да по својој правној природи закључени уговор не представља нити прикрива уговор о доживотном издржавању, већ уговор о поклону. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1022/24 од 18.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3426/2023 од 12.01.2024. године)
-За процену грубе или велике неблагодарности није нужно да се утврђује једино постојањем пресуде кривичног суда како би то произилазило из АГЗ, већ је довољно да се у радњама поклонопримца стичу елементи неког кривичног дела које се гони по службеној дужности или по приватној тужби. Такву процену може извршити и парнични суд упоређујући понашање поклонопримца према одређеном стандарду и схватањима друштвене средине у којима се странке налазе. Свака неблагодарност, морална грешка поклнопримца према поклонодавцу не представља разлог за опозив (раскид) уговора о поклону, већ та неблагодарност треба да буде ,,велика“ или ,,груба“. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1022/24 од 18.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3426/2023 од 12.01.2024. године)
-Наиме, клаузула у Општим условима уговора о претплатничком и корисничком односу мобилне комуникационе мреже ,,Вип мобиле“ доо која суштински предвиђа обавезу претплатника, у случају да раскине или својим понашањем доведе до раскида односно престанка претплатничког односа пре истека минималног предвиђеног периода његовог трајања, плати накнаду штете због неизвршења уговорне обавезе, у износу свих преосталих месечних претплата почев од дана раскида претплатничког односа до дана истека минималног предвиђеног периода његовог трајања (чл. 17.1 општих услова), има правну природу уговорне казне због неизвршења новчане обавезе, јер је обавеза туженог током трајања уговорног односа била новчане природе и састојала се од плаћања износа претплате. Међутим како према пропису чл. 270 ст. 3 ЗОО који има когентну природу није дозвољена могућност уговарања уговорне казне за новчане обавезе, то се не може признати правно дејство у уговорној клаузули о плаћању уговорне претплате за месеце до истека рока на који је уговор закључен, како је уговорна казна опредељена у наведеним Општим условима који су саставни део уговора парничних странака. Отуда је конкретна калузула о плаћању одштете у висини уговорене претплате за месеце до истека рока на који је уговор закључен ништава и не производи правно дејство у случају када се ради о плаћању новчаних обавеза. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3908/21 од 01.10.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12827/2019 од 08.12.2020. године)
-Код чињенице да је оснивач наведене болнице тужена АПВ (која је и донела решење о именовању тужиље за председника управног одбора те болнице), да се болница претежно финансира из уступљених јавних прихода, те да се над њом, као извршним дужником, не може спровести извршни поступак ради наплате потраживања тужиоца (рачун јој је у блокади непрекидно од 26.03.2019. године), при чему се према њој у смислу члана 14 ст. 1 Закона о стечају, не спроводи стечајни поступак, тужена, као оснивач те болнице, те сходно чл. 14 ст. 3 Закона о стечају, солидарно одговара за њене обавезе. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2192/24 од 26.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10696/2023 од 16.04.2024. године)
-Тужени у жалби оспоравају пасивну легитимацију, наводећи да је тужиља поднела тужбу против тужених 1. до 3. реда као и да је из прикључене документације и евиденције непокретности видљиво да тужени 1. и 2. реда имају власништво, али да је плодоуживалац на њиховим деловима тужена 3. реда, те да самим тим тужени 1. и 2. реда нису у поседу непокретности и не могу поступити по евентуалном захтеву за предају нити су одговорни за чињење тужене 3. реда. Међутим, првостепени суд је у току поступка утврдио да су тужени 1. до 3. реда били у поседу предметног стана, а чињеница да су тужени 1. и 2. реда уписани као власници, не значи да исти не могу бити и у поседу стана, заједно са плодоуживаоцем – туженом 3. реда, па приговор пасивне легитимације није основан. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10487/21 од 27.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 22178/2021 од 13.09.2022. године)
-Правилан је закључак о правној природи уговорног односа странака, који је проистекао из закљученог уговора о грађењу. Тужиоци су овај уговор закључили у својству наручиоца радова, а по преузетој обавези исплате уговорене накнаде поступили су у целости. С друге стране, тужени је само делимично поступио по преузетој обавези, јер није извео све потребне радове за изградњу и употребу целовитог објекта, како га је обавезивала уговорна клаузула ,,кључ у руке“. Градилиште је напустио у јанауру месецу 2023. године, када је постало очигледно да своју обавезу неће извршити ни у накнадном року који је уговорен закљученим анексом уговора о грађењу. У циљу завршетка грађења тужиоци су ангажовали раднике и по том основу имали издатке за цену материјала и радова, као и за трошкове превоза ангажованих радника. Правилно је било закључити да су издаци које су имали по тим основима имају карактер штете коју су претрпели због неиспуњења уговорне обавезе туженог, па право тужиоца на накнаду штете постоји према чл. 262 ст. 2 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2795/24 од 03.10.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3318/2023 од 06.06.2024. године)
-Чињеница да је тужена РС уписана као власник непокретности ствара само обориву претпостваку да је уписани власник и стварни власник. У међувремену је измењена законодавна регулатива и сада је спорна парцела уписана као јавна својина туженог Града. Ово не искључује право тужиље да својинско право на земљишту (и тзв. ванкњижно право на објекту) захтева по правилима о стцању одржајем из чл. 28 Закона о основама својинскоправних односа. Исход управног поступка који је иницирао тужиљин супруг по Закону о озакоњењу објекта (,,Сл гласник РС“ бр. 96/15), и озакоњење спорног објекта, нису од утицаја на да право тужиље да у овом поступку захтева тражено утврђење породичне зграде и парцеле на којој се породична зграда налази. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2033/23 од 19.08.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7520/2022 од 08.05.2023. године)
-Имајући у виду чл. 32 ст. 1 Одлуке о снабдевању топлотном енергијом из топлификационог система Града Новог Сада, умешач на страни тужиоца ЈКП Новосадска топлана, заједно са предузећем које је овлашћено да одржава кућне инсталације, је након притужби туженог на лоше грејање, којих је евидентно било у неколико наврата, био дужан да активно делује у правцу отклањања узрока неадекватне температуре у објекту, што би подразумевало излазак на лице места, заједно са предузећем које је овлашћено да одржава кућне инсталације, све ради утврђивања узрока и заједничког обавештавања писаним путем корисника о истоме. У конкретном случају, нема доказа да је умешач на страни тужиоца поступио на наведени начин, односно нема доказа да је изашао на лице места и да је заједно за предузећем које је овлашћено да одржава кућне инсталације утврдио узрок неадекватне температуре ваздуха, као и да је, уколико су узрок проблема неисправне грејне инсталације у објекту туженог и већи број грејних тела од предвиђеног, предузео било какву радњу (наложио туженом да отклони неправилност у погледу инсталације грејних тела, да скине грејна тела која је додао) како би отклонио узрок. На тужиоцу и умешачу на страни тужиоца је био терет доказивања наведене чињенице јер по ставу овог суда тужени није био у обавези да сам препозна узрок проблема неадекватне температуре ваздуха него је сагласно Одлуци био дужан да заједно са предузећем које је овлашћено да одржава кућне инсталације утврди узрок и предузме радње ради отклања истог, о томе писмено извести туженог, а уколико је узрок проблема на страни туженог, да истом наложи предузимање одређених радњи ради отклањања проблема и омогућавања адекватне испоруке топлотне енергије У ситуацији када умешач на страни тужиоца није испунио своје обавезе, потпуно је без значаја чињеница да ли је капацитет подстанице био довољан за испоруку количине топлотне енергије која би обезбедила одговарајуће грејање у објекту туженог. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4111/24 од 18.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10203/2022 од 14.09.2022. године)
-Пуномоћник тужиоца је уз благовремени предлог за враћање у пређашње стање, доставила и релевантан материјални доказ да су у време пропуштања постојале објективне околности које су је спречиле да дана 24.04.2024. године приступи на рочиште за главну расправу у заказано време. Наиме, пуномоћник тужиоца је уз предлог доставила записник сачињен пред Основним судом у Новом Саду из ког се види да је рочиште у поступку расправљања заоставштине започето у 09,00 часова као и да је на исто приступила и на истом давала наследничку изјаву, чиме је по схватању овог суда доказала да је пропустила рочиште услед оправданих објективних околности. Првостепени суд наводи да се изостанак са рочишта не може правдати заказаним рочиштима у другим предметима пред истим или другим судом, те да је пуномоћник још од 13.04.2024. године била упозната са термином рочишта у конкретној правној ствари, налазећи да је имала довољно времена да благовремено обезбеди замену. Наиме, ово питање је субјективне природе и исто је у домену могућности сваког лица понаособ, при чему је пуномоћник тужиоца навела из којих разлога није успела да нађе адекватну замену у личности адвоката који добро влада мађарским језиком и који би могао да се упозна са списима предмета односно предметом спора, што у конкретном случају није успела. Ове субјективне околности су у конкретном случају довеле до постојања објективне спречености пуномоћника тужиоца да приступи на заказано рочиште, а што и произилази из приложеног записника са оставинске распреве, због чега је, по ставу овог суда, предлог за враћање у пређашње стање основан. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4182/24 од 12.09.2024. године којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6931/2020 од 19.06.2024. године)
-Правилно је примењено материјално право када је обавезана тужена да изврши реконструкцију крова променом кровне конструкције и да предузме све радње које су непоходне ради отклањања узрока настанка штете на објекту тужиље, односно да га доведе у стање да исти не причињва штету на наведеној непокретности тужиље. Наиме, суседско право је законско овлашћење власника једне непокретности да се користи суседном непокретношћу, или да захтева од њеног власника неко чињење или уздржавање од нечега што би он као власник по закону смео да чини. Из овакве садржине суседског права произилази да је оно један од начина ограничавања својине на непокретности који не негира то право, већ га модификује у правцу стварања подношљивих услова за заједнички живот суседа на одређеном простору. Суседксо право обавезује власника суседне непокретности да у вршењу права својине не води рачуна само о свом интересу, већ да своје право својине врши на начин који одговара његовом суседу. Ради се о својеврсном ограничењу својине које намеће и обликује живот зависно од ситуације и месних обичаја. Суседски односи су уређени делом позитивним прописима, али већим делом правним правилима обичајног права. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3613/24 од 19.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5226/2023 од 25.03.2024. године)
-Утврђено да је да је штета на непокретности тужиље настала услед неадекватног одржавања суседне непокретности која је у њеном власништву, обзиром да се непокретност тужиље наслања на зид од тавана и крова непокретности тужене, где је тужиља претрпела штету изазвану продором влаге са кровне конструкције тужене која је у знатној мери оштећена, као и кровни покривач и лимени олуци. Штета која је на тај начин причињена тужиљи, проузрокована је неодржавањем суседне непокретности у власништву тужене, што је у узрочно-последичној вези са материјалном штетом насталој на непокретности тужиље, која се састоји у траговима влаге на спојевима зидова, плафона и траговима буђи, па је из тог разлога тужена одговорна за накнаду штете тужиљи. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3613/24 од 19.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5226/2023 од 25.03.2024. године)
-У конкретном случају се не ради о омашци у писању и рачунању, у којој ситуацији би сходно цитираној одредби члана 362 ст. 1 ЗПП, било места исправци пресуде, него је евидентно да је првостепени суд приликом доношења пресуде, односно одлуке о трошковима, пропустио да у целости одлучи о захтеву тужиоца за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка, који недостатак се у том случају могао отклонити кроз предлог за допуну наведне пресуде, сходно одредби члана 356 ст. 1 ЗПП-а у вези чл. 479 ст. 5 ЗПП-а, или путем жалбе против наведене пресуде, али коју законску могућност тужилац у конкретном случју није искористио. Имајући то у виду, као и чињеницу да је пресуда постала правоснажана, суд је погрешно нашао да се предметна ситуација може решити на начин како је то тужилац предложио. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4060/24 од 11.09.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29335/2021 од 19.04.2024. године)
-Одредбом члана 3 Допунских услова прописано је да ће осигуравач осигуранику, без обзира на одредбе члана 10 ст. 1 тач. 3 Општих услова исплатити само уговорену једнократну накнаду за прелом кости који није компликован, чак и у случају када прелом кости није оставио трајне последице – инвалидитет. У смислу ових услова, компликованим преломом кости сматра се прелом кости за који је у складу са Табелом утврђен инвалидитет већи од 3%. Из наведеног произилази да је тужилац могао само да потражује и добије једнократну накнаду за прелом кости, имајући у виду да је код тужиоца као последица прелома наступио инвалидитет од 3% који се сходно одредби члана 3 ст. 4 Допунских услова не сматра компликованим преломом и за који се сходно одредби члана 3 ст. 2 исплаћује само једнократна накнада. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 20641/20 од 23.03.2021. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5226/2023 од 25.03.2024. године)
-Да би се поступак поклнопримца према поклонодавцу могао окарактерисати као груба неблагодарност непоходно је да понашање поклнопримца буде такве природе да се по општеприхваћеним стандардима средине у којој поклнодавац и поклонопримац живе ради о неморалним поступцима, односно таквим поступцима који угрожавају телесни или психички интегритет поклонодавца, а што у конкретном, суд налази да превара, односно напуштање куће од стране туженог и живот са другом женом се може сматрати само моралним чином, а не и грубом, односно великом неблагодарношћу која би била разлог за опозив уговора о поклону. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1241/24 од 12.09.2021. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6467/2023 од 29.02.2024. године)
-У конкретном случају се ради о спору између друштва са ограниченом одговорношћу и физичког лица које је са наведеним друштвом у односу материјалног супарничарства (тужилачка страна), и акционарског друштва за осигурање (привредног субјекта) на туженој страни, односно о спору између привредних субјеката, те је за суђење сходно члану 27 ст. 1 тачка 1 Закона о уређењу судова утврђена надлежност привредног суда. Дакле за спорове између привредних субјеката увек је стварно надлежан привредни суд, без обзира на предмет спора, што подразумева надлежност привредног суда и у ситуацији када се на страни неког привредног субјекта као материјални супраничар појављује друго правно лице или физичко лице, што у конкретном случају јесте на тужилачкој страни. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3208/24 од 10.09.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 501/2024 од 12.02.2024. године)
-Када главно потраживање престане на било који други начин прописан главом 4 Закона о облигационим односима (осим застарелошћу), затезна камата као повремено потраживање застарева у року од три године од доспелости сваког појединачног дневног обрачуна камате, независно од рока у којем главно потраживање иначе застарева. Рок застрелости потраживања углавничене камате почиње да тече од дана престанка главног потраживања, па и исплатом тог потраживања. То значи да се одређивање тренутка доспелости потраживања затезне камате не налази у диспозицији повериоца, односно да поверилац не може да суспендује почетак застаревања тог потраживања по свом нахођењу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3704/24 од 25.09.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30539/2020 од 26.03.2024. године)
-Тужбом за утврђивање истинитости, односно неистинитости исправе, може се тражити само да се утврди да ли исправа потиче или не потиче од лица које је означено као њен издавалац, али не и испитивање тачности садржине исправе. Дакле, правна заштита која се пружа у овој ситуацији тиче се аутентичности потписа даваоаца изјаве и издаваоца, а не њене садржине. Тужилац је у конкретном случају могао тужбом само да тражи да се утврди да ли исправа потиче или не потиче од онога који је у исправи означен као њен издавалац, а утврђивање истинитости садржине неке исправе може да буде предмет доказног поступка у спору поводом остваривања одређеног сујективног права које се заснива на исправи или се исправом доказује, а не и тужбе за утврђење. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8604/20 од 12.09.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5664/2020 од 12.11.2020. године)
-Природа нужног дела је пре свега облигационоправна, а за преображај нужног дела из облигационог у стварноправни карактер морају постојати околности које то оправдавају, а тичу се пре свега карактера добара које су законским наследницима или трећим лицима завештана или поклоњена, затим постојања и трајања заједнице живота између нужног наследника и оставиоца, као и околности које се тичу личних и имовинских прилика нужног наследника. Прописивањем да право на нужни део има облигациони, а не својински карактер спречава се уситњавање имовине и олакшава управљање и располагање наследством до деобе као и развргнуће наследничке заједнице, а право наследника нема ставрноправни карактер већ облигациони – нужни наследник је поверилац новчаног потраживања према наследнику. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1898/24 од 28.08.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24554/2020 од 08.02.2024. године)
-Из одредбе чл. 43 ст. 3 Закона о наслеђивању произилази да суд на захтeв тужиље може истој досудити одређени део ствари и права који чини заоставштину (стварно право), али само ако оставилац у завештању не одреди природу нужног дела. Из чињеничног утврђења произилази да је оставилац, имајући у виду нарушене односе тужиље са остатком породице, покушавајући да пронађе решење око расподеле имовине, али и обезбеђење тужиље, разговарао са супругом и туженима, те је по постигнутом договору сачинио завештање у коме је јасно изразио вољу да свакој туженој припадне по једна некретнина, а да тужена 1. реда има обавезу да у случају да тужиља не оспори завештање купи гарсоњеру и тужиљи омогући да живи у њој, те да сноси део трошкова. Без улажења у природу овако дате испоруке (под условом) посматрајући је искључиво кроз исказивање намере оставиоца за одређивање природе нужног дела, јасно се да закључити да његова намера није била да се имовина претвара у идеалне делове, нити да наследници живе у сувласничкој заједници на било којој непокретности, све имајући у виду међусобно нарушене односе. Наиме, нити је оставилац живео са тужиљом, нити су странке живеле заједно последњих 25 година, а немају ни намеру да живе заједно, што неспорно произилази из њихових исказа који су у том сагласни. Овај суд је стога мишљења да оставилац јесте одредио природу нужног дела, што значи да није било услова да тужиља поднесе стварноправни захтев који је првостепени суд усвојио. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1898/24 од 28.08.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24554/2020 од 08.02.2024. године)
-Према члану 13 ЗПП, у парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правоснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. Међутим, то не значи да ако таква пресуда није донета, да парнични суд не може сам да утврђује ко је штетник и у којој мери је он одговоран за насталу штету, као и да одлучује о обавези штетника да надокнади штету јер се суд у парничном поступку руководи правилима о проузроковању штете и накнади штете, примењујући одредбе Закона о облигаицоним односима, односно да ли постоји узрочно-последична веза између радње штетника и настале штете. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3717/24 од 12.09.2024. године којим је преиначено решење о прекиду поступка Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4456/2024 од 24.06.2024. године)
-Апсолутна везаност парничног суда за правоснажну, осуђујућу пресуду донету у кривичном поступку, која је од условљавајућег значаја за решавање предмета спора у парничном поступку постоји само у погледу постојања кривичног дела и одговорности учиниоца, из чега произилази да парнични суд није везан свим конкретним констатацијама кривичног суда које су од значаја за постојање грађанско-правне одговорности, већ само оним констатацијама кривичног суда без којих не би постојало оно кривично дело које је по правоснажној кривичној пресуди учињено (елементи бића кривичног дела). Све ван тога, садржано у правоснажној осуђујућој кривичној пресуди не везује парнични суд и не ослобађа га обавезе да сам утврђује чињенице релеванте за грађанску-цивилну одговорност (постојање узрочно-последичне везе између радње извршења кривичног дела и настале штете, постојање подељене одговорности, сразмера те одговорности, висине штете и др.). (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3717/24 од 12.09.2024. године којим је преиначено решење о прекиду поступка Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4456/2024 од 24.06.2024. године)
-Имајући у виду цитиране прописе (члан 41 ст. 1 тачка 8 Закона о извршењу и обезбеђењу, чланови 192 и 193 Закона о парничном поступку и члан 7 Правилника о поступку и начину решавања захтева за мирно решавање спорова за накнаду штете настале услед уједа напуштених животиња, пада у шахт, рупу, оклизнуће на снегу и леду на територији Града Новог Сада) споразум о вансудском поравнању закључен дана 17.11.2022. године између тужиоца и Града Новог Сада представља извршну исправу подобну за извршење у смислу члана 47 ЗИО на основу које тужилац у извршном поступку може остварити своје потраживање из исте, због чега нема правни интерес за подношење тужбе у овој правној ствари, па је првостепени суд правилно поступио када је предметну тужбу одбацио. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5912/23 од 04.09.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2728/2023 од 15.06.2023. године)
-Одлучујући о основаности тужбеног захтева правилно су примењене одредбе члана 154 ст. 2, 155, 173 и 174 Закона о облигационим односима. Наиме, како из чињеничног утврђења произилази да је нематеријална штета за тужиоца у конкретном случају, услед погоршања здравственог стања у односу на оно које је постојало у време доношења претходне пресуде, настала у вези са опасном делатношћу (војна делатност представља опасну делатност, а нарочито у ратним условима), сматра се да она потиче од те делатности, с обзиром да тужена Република Србија није доказала супротно, због чега за њу одговара као лице које се њоме бави, у смислу поменутих законских одредаба. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1924/24 од 27.08.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30412/2021 од 14.03.2024. године)
-Исплата у еврима, у динарској противвредности није дозвољена, полазећи од природе саме обавезе исплате предметне накнаде, која није ни настала у валути евро. Наиме, одредбом члана 395 ЗОО је прописано да ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, да се њено испуњење може захтевати само у домаћем новцу, према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе, а у конкретном случају, исплата накнаде за фактички експроприсану непокретност по природи те обавезе не гласи у валути евро, као страној валути. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1644/24 од 27.08.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7908/2022 од 19.03.2024. године)
-Обављање привредне делатности према одредбама Закона о привредним друштвима могуће је у форми привредног друштва или по посебним правилима којима је регулисан институт предузетника. Према члану 83 тог закона предузетник је пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са Законом о регистрацији. Дакле, актом регистрације физичко лице стиче својство предузетника са свим правним последицама које из тога произилазе. Једна од најзначајнијих карактеристика предузетништва је законом прописана одговорност целокупном (личном) имовином за све обавезе настале у вези са обављањем делатности, која не престаје брисањем (члан 85 истог закона). (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1642/24 од 05.09.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6033/2019 од 11.12.2019. године)
-Приликом одлуке суда о дозволи преиначења тужбе, суд је најпре требало да има у виду да је преиначење тужбе промена истоветности захтева, повећање постојећег или истицање другог захтева уз постојећи (члан 200 ст. 1 ЗПП). Тужилац је поднеском од 06.11.2020. године прецизирао тужбени захтев на начин да је потраживане износе определио у динарима, док је остатак тужбеног захтева остао непромењен. У конкретном случају ради се о прецизирању тужбеног захтева и постављању истог у другој валути, а не објективном преиначењу тужбе у смислу чл. 200 ЗПП-а, јер не постоји суштинска разлика ни по чињеничном ни по правном основу ових захтева. Дакле, промена валуте у којој тужилац опредељује свој захтев не утиче на промену идентитета тужбеног захтева, тим пре што је одредбом о валути обавезе закона, дозвољено да се испуњење новчане обавезе која гласи на плаћање у страној валути, може тражити у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе (чл. 395 ЗОО). (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3872/21 од 05.09.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11140/2020 од 18.11.2020. године)
-Основано тужилац указује на погрешан став у погледу његовог права на законску затезну камату на главно потраживање за период 25.07.2023. године до 30.11.2023. године. Наиме, првостепени суд одбија тужбени захтев у овом делу са образложењем да није пропуст туженог то што је тужилац предметно потраживање преузео тек после 10 година. Овакав став се не може прихватити из разлога што је, без обзира што је поступак 10 година био у прекиду без кривице туженог, тужени тужиоцу проузроковао предметну штету, коју је дужан да му накнади, при чему закон тужиоцу гарантује право на законску затезну камату за цео период доцње, без изузетка, нарочито имајући у виду да је тужени имао могућност да у том периоду у коме је поступак био у прекиду измири своје дуговање, да ли директном исплатом, да ли полагањем траженог износа у депозит суда или пак на неки други њему погодан начин, што није учинио. Стога тужиоцу сходно одредби чл. 277 ЗОО припада затезна камата на износ главног потраживања за цео период. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3388/24 од 27.08.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8582/2023 од 11.04.2024. године)
-Основани су наводи да тужена у смислу правила о терету доказивања из члана 231 ЗПП-а није доказала да је у предуговорној фази уручила тужиљи понуду. Ово због тога што је тужиља оспорила уручење понуде која се налази у списима, а која је непотписана од стране тужиље, као доказа да ју је банка у предуговорној фази упознала са врстом и висином трошкова кредита, а из одредби спорног уговора о кредиту не произилази да је тужиљи као кориснику кредита уручена и понуда, будући да је чланом 18.5 уговора констатовано само да банка при закључењу уговора уручује кориснику кредита план отплате кредита и преглед обавезних елемената уговора, што је тужиља потврдила потписивањем уговора. У таквој ситуацији, тужена није доказала да је тужиљи у предуговорној фази уручила понуду на прописаном обрасцу на основу које би је упознала са врстом и висином трошкова кредита, па је по оцени Врховног суда, а супротно становишту другостепеног суда, у конкретном случају изостао јасно и потпуно обавештење корисника кредита пре закључења уговора. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 22197/23 од 04.10.2023. године којом је преиначена пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7018/2020 од 05.04.2023. године и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9297/2019 од 13.08.2020. године)
-Тужилац је Вишем суду у Новом Саду поднео тужбу у којој наводи да је тужени, чији је он члан, на друштвеним мрежама ,,Facebook“ и ,,Instagram“ објавио личну преписку парничних странака, која је изазвала коментаре и ,,лајкове“. Наведеним радњама дошло је до кршења права тужиоца на заштиту личних података, па је предложено да суд донесе пресуду којом ће утврдити да је тужени повредио права тужиоца на заштиту подaтака о личности објавом његових личних података на друштвеним мрежама ,,Facebook“ и ,,Instagram“, а да за то није имао пристанак тужиоца, нити је постојао други законит основ за објављивање података; обавезати туженог да све личне податке које је скупио о тужиоцу обрише, а што подразумева и да уклони све објаве о тужиоцу на друштвеним мрежама ,,Facebook“ и ,,Instagram“, као и да се суздржи убудуће од објава о тужиоцу које садрже његове личне податке и обавезати туженог да му накнади нематеријалну штету на име повреде угледа и части. Друштвене мреже ,,Facebook“ и ,,Instagram“ нису регистроване у Регистру медија, па имајући у виду чињеничне наводе тужбе и постављени тужбени захтев предметни спор је редован имовински спор, па Виши суд у Београду није искључиво надлежан суд за поступање у смислу члана 4 ст. 2 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва. (решење Врховног суда посл. бр. Р1 616/23 од 21.12.2023. године којим је одређено да је надлежан Основни суд у Новом Саду)
-Школа није ималац опасне ствари с обзиром да заштитна метална решетка на прозору, услед чијег пада је штета настала, сама по себи није опасна ствар, јер она својим постојањем, положајем и употребом не ствара повећану опасност за околину, већ напротив штити кориснике спортске сале од повређивања до којих је могло доћи ломом стакла. Тужена није одговорна ни као организатор опасне делатности, јер школа не одговара за све штете које настају у вези са активностима у њеним просторијама, потенцијално опасним за ученике, посебно ако се има у виду да тужиља није претрпела повреде приликом обављања школских наставних или ваннаставних активности. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 17936/23 од 30.08.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 655/2023 од 16.03.2023. године)
-Тужиља је повређена као чланица одбојкашког клуба за време редовног тренинга, којим руководи спортски тренер, односно клуб, дакле, штета није настала у вези са активностима које организује тужена школа. Метална решетка у фискултурној сали постављена је као превентивна заштита да би се при евентуалном удару лопте у стакло и његовом могућем лому спречило повређивања учесника у спортским активностима. Решетка није пала због неисправности држача на којима је била причвршћена, већ због покушаја друге чланице клуба да лопту заглављену између решетке и зида ослободи, ради њеног даљег коришћења, и то у одсуству клубског тренера, што тужена није могла да предвиди (спречи, отклони), у ситуацији у којој се тренинг одржавао за време викенда и у одсуству наставника и других службених лица школе. Следствено изложеном, школа не одговара по принципу објективне одговорности. До штетног догађаја је дошло улед изненадних, недозвољених радњи учесника спортског тренинга, који воде тренер и сам клуб, па је у тим околностима без утицаја што се тренинг одвијао у просторијама школе. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 17936/23 од 30.08.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 655/2023 од 16.03.2023. године)
-Тужиоци су у оставинском поступку захтеве да им је предметним тестаментом повређено право на нужни део морали истаћи у оквиру периода током ког није протекло три године од проглашења завештања, јер се у том случају застарелост прекида чим нужни наследник у оставинском поступку стави захтев за нужним делом односно захтев поводом повреде нужног дела. Правилан је закључак да је у конкретном случају у истом поступку који је покренут ради поништаја завештања, могао бити истакнут и захтев за утврђење повреде нужног дела завештањем и за редукцију, за случај да се утврди да је завештање пуноважно, а што није било учињено. Ово стога јер у оваквој ситуацији, истакнути захтеви за повреду нужног дела у оставинском поступку имају карактер тужбе у материјалном смислу јер се њима постиже исти циљ као и тужбом, а то је редукција завештања због повреде права на нужни део, те се у односу на њих има ценити то да ли је до дана њиховог истицања протекао рок од три године од проглашња тестамента. С тим у вези, у конкретном случају, вођење парнице ради поништаја тестамента није од значаја и не доводи до прекида застаревања, односно није радња којом се прекида рок застарелости у ситуацији када је поднета тужба за побијање ваљаности завештања због датих изјава законских наследника да не признају тестамент, у изостанку постављања захтева за нужни део, а који је истакнут тек након правоснажног окончања парнице о ваљаности тестамента. Супротно тумачење би водило томе да се фактички изигра смисао који је био мотив законодавца за увођење трогодишњег рока за истицање повреде нужног дела, и тиме би увело праксу да се тестаментални наследници или поклонопримци фактичко у значајно дугим временским периодима држе у неизвесности да ли ће законски наследници истаћи захтев за нужним делом или не, иако је смисао законодавца била то да се ограничи на рок од три године, у ком року треба истаћи и захтев за нужни део уз прекидање тока рока застарелости када за то постоје услови попут тога да се у наследничкој изјави благовремено истакне и захтев за нужни део. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1871/24 од 14.08.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5871/2023 од 08.12.2023. године)
-Забрана имисије представља ограничење права власништва на непокретностима по ком је власник дужан да при коришћењу непокретности узима у обзир и интересе власника суседне некретнине. Цитираном законском одредбом (чл. 5 ст. 1 Закона о основама својинскоправних односа) забрањене су недопуштене имисије под којима се подразумевају радње и узроци који прелазе меру уобичајену према природи и намени непокретности с обзиром на постојеће месне прилике. Међутим, имисије које не прелазе уобичајену меру, односно које само незнатно шкоде, не сматрају се недопуштеним и морају се трпети, пошто улазе у садржину права власништва предвиђеног чланом 3 ст. 1 Закона о основама својинскоправних односа. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 961/24 од 29.08.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 18506/2021 од 12.01.2024. године)
-У ситуацији када постоји сувласничка заједница и када није могуће њено развргнуће физичком деобом (што је утврђено налазом вештака), једино је могуће имовинску заједницу укинути цивилном деобом, а предуслов исте је неспорно утврђење сувласничких удела на непокретностима. Из тога несумњиво произилази оправданост захтева за утврђивање сувласничких удела, јер су исти оспорени у ванпарничном поступку који је требао да се оконча деобом, па се може сматрати да правни интерес за постављање оваквог тужбеног захтева тужилац црпи управо из решења донетог у том ванпарничном поступку. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 316/24 од 28.08.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7042/2019 од 15.09.2023. године)
-У конкретном случају на несумњив начин је утврђено да играоница А.А. послује у склопу фирме Б.Б., овде туженог. Као делатност играонице наведена је забавна и рекреативна делатност. Из тог разлога у играоницама су и ангажовани аниматори како би децу током боравка у истим забавили и анимирали. Дакле, стоји да аниматори нису дужни да чувају децу која дођу у играоницу, али одговорност туженог у конкретном случају произилази из члана 170 ст. 1 ЗОО и обавезе да запослени аниматори присутној деци улепшају боравак у играоници, да се са њима играју и организују им забавне и едукативне активности током прославе рођендана. Међутим, током прославе рођендана на коме се млт. тужиља повредила, запослени аниматори се нису налазили у непосредној близини детета, већ се дете играло само, без надзора аниматора. Дакле, до повређивања млт. тужиље је очигледно дошло због пропуста запослених аниматора у забављању деце у различитим садржајима у играоници, јер се дете у тренутку критичног догађаја није играло у присуству аниматора. Чињеница да је Правилником туженог прописано да је родитељ одговоран и дужан да се стара о млт. детету током коришћења садржаја играонице није од утицаја на другачију одлуку суда, тим пре јер се у играоници налази посебан простор за родитеље у коме бораве током прославе рођендана док су аниматори у простору који деца користе. Осим тога, приложени Правилник не садржи датум доношења, па се не може на несумњив начин закључити да је исти био на снази у време штетног догађаја. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1951/24 од 01.08.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2615/2022 од 01.02.2024. године)
-У време подношења тужбе на снази је Породични закон који у прелазним и завршним одредбама, у чл. 358 прописује да се на усвојење засновано пре почетка примене овог закона примењују одредбе Закона о браку и породичним односима (,,Службени гласник СРС“, бр. 22/80 и 11/88 и ,,Службени гласник РС“, бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01). Овај закон у чл. 418 прелазних и завршних одредби утврђује престанак важења Закона о усвојењу (,,Службени гласник СРС“, бр. 17/76) док чланом 185 прописује да о поништењу усвојења одлучује надлежни суд на чијем се подручју налази орган старатељства пред којим је усвојење засновано. Навдени закон, дакле, не прописује стварну, већ само месну надлежност суда у овим споровима. То надаље значи да се у погледу стварне надлежности имају применити одредбе важећег Закона о уређењу судова (,,Службени гласник РС“, бр. 10/23 од 09.02.2023. године). (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Р 22/24 од 21.08.2024. године којим је одређено да је надлежан Основни суд у Новом Саду)
-Применом одредбе члана 383 ЗОО уређен је институт застоја застарелости, који је у конкретном случају постојао за време ратних дејства у Босни и Херцеговини, јер законским одредбама није искључена примена општих правила о прекиду и застоју застарелости из ЗОО, и у ситуацији када се застарелост одређује на основу одредбе члана 377 ст. 1 ЗОО. Наиме, застаревање не тече за време које повериоцу – тужиоцу није било могуће због несавладивих препрека – оружаних сукоба или непосредне опасности таквих сукоба да судским путем захтева испуњење обавезе у смислу члана 383 ЗОО, без обзира што такав разлог није предвиђен одредбама Кривичног закона који регулишу прекид и застој застаревања кривичног гоњења. Како је тужилац након повређивања које се догодило 1992. године остао на ратишту све до 14.12.1995. године, тужбу за накнаду штете могао је поднети након окончања ратних дејстава на простору БиХ, односно од 14.12.1995. године када је потписан Дејтонски мировни споразум, јер је до тог датума постојао разлог за застој застарелости потраживања. Имајући у виду да је тужба у овој правној ствари поднета 17.04.2018. године, у конкретном случају је протекао петнаестогодишњи рок застарелости (рачунајући од 14.12.1995. године). Претходно обраћање тужиоца државном органу (војном првобранилаштву или другом заступнику по закону) ради исплате накнаде штете прекида застаревање (члан 388 ЗОО), с тим што тужилац накнаду штете може тражити само до истека рока застарелости кривичног гоњења кривичног дела оружане побуне. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1951/24 од 01.08.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2615/2022 од 01.02.2024. године)
-Утврђивање другачије вредности предмета спора од оне коју су странке означиле је ограничено роком. Наведени рок је преклузивне природе и пропуштањем тог рока престаје могућност накнадне промене утврђене вредности предмета спора у току трајања поступка. После упуштања у расправљање о главној ствари наступа преклузја за утврђивање вредности предмета спора. Дакле, у смислу одредбе члана 33 ст. 3 ЗПП, како се у конкретном случају ради о тужбеном захтеву и противтужбеном захтеву (примарном) који се не односи на новчани износ, првостепени суд је био овлашћен да најкасније на припремном рочишту, које је у овој правној ствари одржано 30.03.2022. године, брзо и на погодан начин провери тачност означене вредности и утврди вредност предмета спора по тужби и противтужби. Како је првостепени суд на припремном рочишту одржаном дана 30.03.2022. годие утврдио вредност предмета спора, то у конкретном случају није било места доношењу побијаног решења након одржаног припремног рочишта и поновном утврђивању вредности предмета спора. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8695/23 од 28.08.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 850/2022 од 01.11.2023. године)
-Приликом заснивања купопродајног односа између парничних странака, а који по својој природи представља уговор о продаји покретне ствари са оброчним отплатама цене, тужилац је туженој испоставио закључницу – рачун бр. 99-0241, која, иако је сачињена у писменој форми, чиме испуњава услов из члана 542 ЗОО, не испуњава стриктно прописану форму из члана 544 ЗОО. Наиме, поменута врста уговора о продаји подразумева више битних састојака у односу на основни уговор о продаји, с обзиром да је чланом 544 ст. 2 ЗОО прописано да исправа о уговору мора, под претњом ништавости, садржати одредбу да купац може одустати од уговора ако то писмено саопшти продавцу у року од три дана од потписивања исправе и да се овог права купац не може одрећи унапред. С обзиром да закључница коју је тужиља потписала приликом куповине књига, не испуњава услове прописане одредбом 544 ЗОО, јер у њој изостаје императивна одредба о могућности одустанка од уговора, што представља битан састојак уговора, то нису испуњени захтеви форме као услов његове пуноважности. Стога, овај уговор у форми закључнице, не производи правно дејство, па ни његове одредбе о обавези исплате цене, које мањкавости га чине ништавим правним послом у смислу одредбе члана 103 ЗОО-а, а последице такве ништавости, имају се евентуално разматрати према члану 104 ЗОО. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8890/21 од 24.07.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7871/2020 од 18.11.2020. године)
-Разлог за опозив поклона није свака већа само велика (груба) неблагодараност (незахвалност) коју поклонопримац испољи након учињеног поклона повређујући живот, тело и част поклонодавца, односно нарушавајући његову слободу и имање. Незахвалност, конкретно, мора бити груба у тој мери да су њоме оствaрени елементи намерног извршења казненог дела, које би могло бити телесна озледа, увреда поштења, повреда слободе или имовине поклонодавца. Постојање грубе неблагодараности је фактичко питање које суд цени узимајући у обзир све околности конкретног случаја, ценећи га као вредносно мерило у контексту правила морала и добрих обичаја. Цене се најчешће следеће околности: владање поклонопримца и његов утицај на касније односе са поклонодавцем, раније држање обе стране и њихово уобичајено опхођење, да ли се ради о усамљеном случају или хрoничном поремећају, да ли је присутна жеља да се однос поправи, да ли је поклонодавац испровоцирао поклонопримца. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1882/24 од 10.07.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 28836/2021 од 23.04.2024. године)
-У конкретном случају спорни део парцеле тужилаца фактички је експроприсан од стране тужене Републике Србије пре доношења Плана генералне регулације (2014. године) од стране туженог, услед чега је од тада исти прешао у друштвену, а потом државну својину. Како усвајањем Планског акта туженог предметна непокретност није прешла у јавну својину туженог Града Новог Сада, тужени није у правном односу са тужиоцима у погледу дела парцеле који је фактички експроприсан. С тим у вези околност да је наведеним Планским актом туженог планирана другачија јавна намена парцеле тужилаца у целости (па и реалног дела тужилаца који је већ фактички експроприсан) није од утицаја на пресуђење, јер је тај реални део парцеле тужилаца од момента када је фактички експроприсан у јавној својини тужене Републике Србије, а не у својини тужилаца. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 843/24 од 27.06.2024. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3563/2022 од 31.01.2024. године)
-У судској пракси направљена је разлика између примарног и секундарног страха и није спорно да и један и други вид страха представља основ за досуђивање новчане сатисфакције, као и да се накнада за претрпљени страх може досудити и у одсуству телесних повреда, под условом да се ради о правно релевантном душевном поремећају нарочитог интезитета. Сходно одредби чл. 200 ст. 1 ЗОО-а, оштећено лице има право на новчану накнаду за претрпљени страх само ако је страх био интезиван и трајао до тог степена да то код човека изазива такав доживљај који одговара стању одређеног душевног потреса или шока у коме се повређени нађе због штетног догађаја. Такав страх представља повреду здравственог интегритета човека и као такав је релевантан вид нематеријалне штете. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8592/22 од 05.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8108/2017 од 02.03.2022. године)
-Правилно је становиште да спорни предуговор, који су закључиле овде парничне странке, има све битне елементе уговора о купопродаји, означење уговорних страна, предмет продаје и уговорену цену, закључен је у писаној форми, потписан је од стране уговорних страна и извршен, те да се у смислу одредбе члана 4 Закона о промету непокретности (,,Службени гласник РС“ бр. 42/98 и 111/2009) сматра пуноважним, због чега чињеница да потписи на предуговору нису оверени од стране суда није од одлучног значаја. Правилно је признaто спорном предуговору правно дејство писаног уговора о купопродаји непокретности, обзиром да је утврђено да је предуговор испуњен у целини, купопродајна цена исплаћена и предат посед, те да су испуњени тражени услови за конвалидацију писаног уговора коме недостаје судска овера потписа уговарача, јер је утврђено да приликом закључења спорног предуговора није повређено право прече куповине и није повређен ниједан принудни пропис. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1542/24 од 06.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6402/2019 од 15.11.2023. године)
-У појединим ситуацијама, иако основ давања није постојао, закон је прописао губитак права да се захтева враћање. Између осталог, враћање се не може тражити када је нешто дато или учињено на име извршења природне обавезе или моралне или друштвене дужности (чл. 213 ЗОО). Пружање помоћи сроднику – тасту несумњиво представља моралну дужност која проистиче из савесности и врши се у одређеним животним околностима које узрокују такво понашање. Међутим, уколико неко добровољно учини корист другом лицу, па се касније предомисли, реституција се не може добити. По чл. 211 ЗОО, враћање се не може тражити ни у ситуацији када неко изврши исплату знајући да није дужан платити, изузев ако је задржао право да захтева враћање, што тужилац није истицао током поступка. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1522/24 од 18.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4079/2022 од 20.11.2023. године)
-У ситуацији када је утврђено да спорна тераса представља заједничку својину, без основа су жалбени наводи да би предајом у супосед исте била доведена у питање безбедност стана тужене, односно да на осталим терасама, преко којих се приступа идентичним становима на осталим етажама у стамбеној згради, не постоји судржавина власника. Иако тераса представља део самосталног дела зграде (посебне имовине), део стана, тужена није доказала да спорна тераса представља саставни део њеног стана. Напротив, утврђено је да површина спорне терасе није придружена ни површини стана бр. 10, ни површини стана бр. 11, нити је то тако пројектном документацијом одређено, из чега јасно произилази да иста не представља посебни или самостални део зграде, него служи за коришћење (приступ) посебном делу зграде-стану бр. 10 и да као таква припада заједничкој површини зграде. Са тим у вези, не може се прихватити да чињеница да предметна тераса служи само за приступ стану бр. 10 може довести до другачијег пресуђења. Ово стога што је одредбом члана 8 ст. 1 Закона о становању и одржавању зграда управо и прописано да су заједнички делови зграде делови који служе за коришћење посебних или самосталних делова зграде. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1691/24 од 26.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2557/2022 од 25.01.2024. године)
-У погледу одбијања противтужбеног захтева, правилно је становиште да тужени нема правни интерес да тражи утврђење ништавости уговорних одредби које регулишу висину обавезе корисника кредита по основу уговорене и затезне камате, као и накнаде у случају доцње, јер се оба члана уговора чија се ништавост тражи управо баве начином утврђења и висине уговорене и затезне камате на новчану обавезу корисника кредита, као и обавезу плаћања накнаде у случају доцње. Ово стога, јер се првостепеном одлуком обавеза туженог утврђује на износ који је вишеструко мањи од износа главнице дуга, те се полемика о начину утврђења и исплати обавезе по основу камате показује беспредметном. Најмањи износ дуга по основу главнице за туженог би износио 135.155,98 динара, када би одлучивање суда било засновано само на одредбама Закона о облигационим односима. Пошто је суд своју одлуку засновао и на одредбама Закона о наслеђивању, чијом применом је дошло до утврђивања обавеза туженог на вишеструко мањи износ, не постоји правни интерес на страни туженог да тражи утврђење ништавости одредби уговора које се уопште не примењују при утврђивању обавезе његових правних претходника, па и њега самог. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 563/24 од 26.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3640/2017 од 15.12.2023. године)
-Наиме, полазећи од одредби члана 39 и 44 ЗПП-а, у конкретном случају за тужиоца је штетна последица наступила на његовом рачуну, у месту где се налази његово седиште, исплатом оштећеном лицу износа из осигурања који се регресном тужбом потражује, а то је Нови Сад, Булевар Михајла Пупина, у прилог чему је уз тужбу доставио промет по рачунима – изводе од 22.07.2022. године, као доказ да је исплата оштећеном лицу извршена наведеног дана. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3183/24 од 09.07.2024. године којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9167/2023 од 26.03.2024. године)
-У конкретном случају, наведена лица се не налазе у таквом материјалноправном односу који би захтевао да сви морају бити обухваћени тужбом, у вези са одговорности за дугове оставиоца. Наиме, санаследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, сваки до висине вредности свог наследног дела, према члану 224 ст. 1 Закона о наслеђивању, те тужилац који подноси тужбу ради наплате дугова оставиоца може да тужи, по свом избору, све наследнике или само неке од њих. С обзиром на наведено чињеница да је тужени А.А. преминуо дана 22.01.2016. године, не представља разлог за одбацивање тужбе од 20.02.2020. године, због чега је погрешан закључак суда да непостојање једног од нужних супарничара представља недостатак који утиче на страначку способност, јер онда у спору нема ни парничне странке, те да тужбу треба одбацити применом члана 293 ЗПП-а. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 9470/20 од 25.06.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3108/2020 од 01.06.2020. године)
-Тужени износи своје схватање правног положаја тужиоца и његове супруге као јединствених и нужних супарничара. Када се ради о супружницима исти су титулари заједничке имовине која представља њихово неподељено заједничко власништво, а за дугове који терете ту имовину исти одговарају солидарно. Исто тако наступају као солидарни повериоци у погледу активе своје заједничке имовине, а солидарни повериоци су обични супарничари, па је тужбу могао подићи у конкретној ствари било тужилац, или његова супруга, или заједно, али то што његова супруга није обухваћена тужбом као учесник материјалноправног односа не представља процесноправну препреку. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1431/24 од 26.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3438/2022 од 13.02.2024. године)
-С обзиром на суштину овлашћења употребе код сувласништва и слободну вољу у коришћењу или некоришћењу ствари као заједничке судржавине, док се споразум не постигне или се судски не одлучи о начину коришћења или деоби ствари, сувласник држалац, на основу члана 210 ст. 1 ЗОО, није дужан да накнади вредност користи коју је имао од употребе, јер привремени евентуални прелаз користи има свој основ у правној природи сувласништва. С друге стране, сувласник који се не налази у државини не може захтевати накнаду за коришћење, по основу члана 219 ЗОО, зато што други сувласник не користи туђу ствар већ своју. С тим у вези, док год постоји сувласништво тужиље и тужених на предметним непокретностима и док се спорни однос не реши, тужени не могу бити обавезани сходно члановима 210 и 219 ЗОО на исплату закупнине на име коришћења истих. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1678/24 од 02.07.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2063/2022 од 08.12.2023. године)
-Погрешан је закључак да овде тужиље у конкретном случају нису биле активно легитимисане да од овде тужених, који су неспорно држаоци предметних непокретности чија се предаја тужбом тражи, ту предају и захтевају. Наиме, установљењем права доживотног плодоуживања, које је управо и изведено из права својине, тужиоци А.А. и Б.Б. јесу ограничене у свом праву својине будући да тужиља В.В. као плодоуживалац има право да ствар држи и користи те убира плодове, али то не значи да власници своје право својине, које и даље постоји, не могу штити у односу на трећа лица. Плодоуживалац и власник деле овлашћења која подразумева право својине, јер плодоуживалац има право да ствар држи и користи те убира плодове при чему и даље егзистира право својине власника ствари односно оба овлашћења из права својине егзистирају као два самостална и независна стварна права, која постоје једно наспрам другог са овим овлашћењима и обавезама, која из дотичног права произилазе. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3111/23 од 27.06.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 592/2023 од 05.09.2023. године)
-Дакле, из претходно цитираних законских прописа и одлука (Члана 2 тачака 31,48 и 68, члана 186 ст. 2 и члана 187 ст. 1 Закона о енергетици; члана 2 ст. 1, члана 6 ст. тач. 2, став 2 и став 4 истог члана Одлуке о изменама и допунама Оснивачког акта Оператора дистрибутивног система ,,ЕПС Дистрибуција“ доо Београд (Службени гласник РС бр. 6 од 29.01.2021. године)) јасно произилази да оператор дистрибутивног система, односно овде тужени ,,Електродистрибуција Срвије“ доо Београд, као претежну делатност обавља делатност дистрибуције односно преноса/испоруке електричне енергије и управљање дистрибутивним системом електричне енергије, одговара за рад, одржавање и развој тог система и његово повезивање са другим системима ради обезбеђења дугорочне способности система, са циљем да испуни потребе дистрибуције електричне енергије, као и друге таксативно наведене делатности у горе цитираној Одлуци, али не и послове снабдевања крајњих купаца електричном енергијом. Наиме, послови снабдевања крајњих купаца електричном енергијом суштински подразумевају продају електричне енергије крајњим купцима и те послове обавља енергетски субјект – снабдевач који има лиценцу з обављање делатности снабдевања и који у циљу обављања те делатности, а ради регулисања међусобних права и обавеза, са крајњим купцима електричне енргије закључује уговоре о снабдевању крајњих купаца. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10999/22 од 19.06.2024. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3936/2019 од 13.04.2022. године)
-Будући да је тужилац продао своје возило непосредно након догађаја и за исто возило добио накнаду од 5.000,00 еура, накнадом штетом у вредности поправке возила (које више није у власништву тужиоца) није могуће у конкретном случају успоставити стање које је било пре него што је штета настала, а што представља главни циљ и сврху накнаде материјалне штете, сходно одредби члана 185 ст. 1 ЗОО, ово тим пре јер тужилац не спори да је возило продао хаварисано. Да би доказао своју активну легитимацију за потраживање у виду вредности поправке возила тужилац је у току поступка требао да докаже да је предметно возило и поправио или да пак предметни износ представља његову будућу извесну штету, а што овде, с обзиром на чињеницу да је возило хаварисано, није случај. Тужилац је евентуално свој захтев могао да постави тако да истим потражује умањену вредност возила под условом да докаже да су предметна оштећења утицала да возило прода по нижој купопродајној цени од оне по којој је продао возило, односно да докаже да би се на купопродајну цену возила одразила чињеница (и у којој висини) да на возилу нису постојала наведена оштећења, а у ком правцу доказни поступак у овој парници није ишао. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5829/21 од 09.07.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5401/2019 од 16.11.2020. године)
-У конкретном случају, тужена А.А. је умрла пре подношења тужбе у овој правној ствари, што значи да иста заправо није имала страначку спсобност, дакле иста није могла да буде странка у поступку, нити је против ње могао да буде покренут поступак. У датој ситуацији је заправо требало одбацити тужбу, али у целости у односу на све тужене, имајући у виду да је предмет поступка утврђивање права својине на непокретности, на којој су тужени сувласници, а који су јединствени и нужни супраничари, с обзиром да је право својине везано за непокретност, а не за лице, односно да се ради о односу који мора према свим сувласницима бити решен на јединствени начин. Дакле, у конкретном случају није било услова за прекид поступка, међутим у ситуацији када је прекид већ одређен и одлука о прекиду поступка правоснажна, првостепени суд је требао да усвоји предлог тужиоца и одреди наставак поступка (који није ни требало да буде прекинут), а потом да одбаци тужбу у овој правној ствари у односу на све тужене, а све како би тужилац надаље, у неком другом поступку, могао да оствари своја права. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3493/22 од 16.07.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4933/2014 од 02.06.2021. године)
-Код чињенице да је оснивач наведене болнице тужена, те да су у структури ове болнице током 2019, 2020, 2021. и 2022. године била доминантна средства Републичког фонда здравства (средства за финансирање права из обавезног здравственог осигурања обезбеђује се уплатом доприноса, из буџета РС и из прихода насталих употребом јавних средстава, а то су јавни приходи), да се над болницом као извршним дужником не може спровести извршни поступак ради наплате потраживања, нити се може покренути стечајни поступак, у овој ситуацији тужена АПВ као оснивач је солидарно одговорна за обавезе болнице сходно члану 14 Закона о стечају. Правилан је закључак да је тужена одговорна у конкретном случају јер је предмет поступка наплата неизмерене обавезе дужника којег је основала тужена, а који се претежним делом финансира из буџета Републике Србије и јавних прихода, те није ни од значаја да се дужник у занемарљивом делу финансира из средства буџета тужене. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1974/24 од 17.07.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1872/2024 од 11.04.2024. године)
-Тужилац је тужбеним захтевом на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа, части, слободе и права личности , као и страха јаког интезитета, потраживао исплату јединственог износа од 200.000,00 динара. Душевни болови због неоснованог лишења слободе представљају јединствени вид штете који обухвата све штетне последице нематеријалне штете везане за личност оштећеног и за ту штету се досуђује један износ накнаде, приликом чијег одмеравања се узимају у обзир све околности конкретног случаја. С друге стране, првостепени суд је без обзира на постављени тужбени захтев, по спроведеном доказном поступку нашао да је тужбени захтев делимично основан и да тужилац има право на накнаду нематеријалне штете, али не у јединственом новчаном износу и за јединствен вид штете којим су обухваћене све штетне последице неоснованог лишења слободе, већ потраживане видове нематеријалне штете рашчлањује и приликом одлучивања досуђује накнаде за повреду угледа и части у појединачним износима, док с друге стране налази да тужиоцу не припада накнада нематеријалне штете за претрпљени страх, а за потраживану накнаду душевних болова због повреде слободе и права личности у оквиру потраживаног јединственог вида штете, не даје ниједан разлог због којег није одлучио о том виду штете. Како се првостепени суд приликом одлучивања о накнади нематеријалне штете није кретао у границама постављеног тужбеног захтева, у смилсу одредбе чл 3 ст. 1 ЗПП досуђујући јединствени износ на име јединственог вида нематеријалне штете због повреде угледа и части, овај суд налази да се услед прекорачења тужбеног захтева, ожалбена пресуда има укинути. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4363/20 од 03.07.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6452/2019 од 13.02.2020. године)
-Према постављеном тужбеном захтеву, који су нижестепени судови одбили јер тужена није одговорна из разлога што тужиља није доказала постојање узрочно-последичне везе у пропустима органа тужене и претрпљене штете, тражи се накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове и патњу за нарушен лични и породични живот тужиље, трпљење неизвесности, неодговарања државних органа и намерног скривања и заташкавања информација о стварној судбини њеног детета, реакција и ставова надлежних органа који су показали трајну незаинтересованост да се утврди где је и каква судбина њеног детета. Одговорност тужене у конкретном случају није примарно заснована на пропустима њених органа, већ у пропусту да својим грађанима обезбеди делотворност истражних и других поступака у вези са предметним аспектом породичног живота. Тужиља се обраћала, здравственим и погребним установама, затим надлежном органу тужене (подношењем кривичне пријаве), ради разјашњења околности везаних за смрт њеног детета, пошто јој није омогућено да види дете, нити га сахрани, ускраћена је за историју болести и отпусну листу, као и остале анализе и документацију која прати ток лечења детета, што је све код тужиље проузроковало сумњу у тачност података о смрти детета. Пошто тужена Република Србија има позитивну обавезу да омогући остваривање људских права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, у овом случају потребно је разјаснити да је на захтеве тужиље да буде информисана о судбини свог детета, тужена адекватно одговорила, односно да ли је омогућила и предузела адекватне мере које би довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине тужиљиног детета и да ли је у супротном тужиљи повређено права на поштовање породичног живота зајамчено чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, што све указује да за сада чињенично стање није потпуно утврђено у погледу основа одговорности тужене. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 11977/22 од 01.11.2023. године којим се укидају пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1119/22 од 19.05.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25481/2021 од 24.01.2022. године)
-Предуговор не представља уговор о купопродаји непокретности, с обзиром да је предмет предуговора била катастарска парцела бр. 1295 која више не постоји, а предуговор не може бити основ за стицање права својине, већ само основ за захтев тужиоца да на основу закљученог предуговора, сагласно одредби члана 45 ст. 5 ЗОО-а, тражи закључење главног уговора у прописаном року. Такође, у међувремену је извршена промена намене земљишта, па су кат. парцеле које су настале из парцеле бр. 1295, предвиђене за површине јавне намене – саобраћајне површине, које су по закону јавна својина Града Новог Сада. Осим тога, тужилац није могао да стекне право својине на овим парцелама ни одржајем зато што предуговор не представља пуноважни правни основ који је потребан за стицање права својине, односно закониту државину, а није ни савестан од тренутка закључења предуговора. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 8523/22 од 23.11.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 47/2022 од 22.02.2022. године)
-Погрешно је примењено материјално право када је усвојен тужбени захтев тужиоца којим је тужилац једнострано конвертовао своје потраживање у динаре пре дана испуњења обавезе. Правилно је било тужиоцу досудити новчани износ у валути у којој гласи обавеза (еврима), а у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан испуњења обавезе, при чему тужиоцу припада и затезна камата на износ валуте у којој гласи обавеза, а од доспелости, у складу са чл. 4 Закона о затезној камати. Иако је тужилац једностраном изјавом конвертовао своје потраживање у динаре и захтевао исплату тако добијеног износа у динарима, као и законску затезну камату на тај износ, овај суд налази да тај захтев у себи садржи и захтев за плаћање динарске противвредности одређеног броја новчаних јединица, дугованог износа у страној валути, сходно чему је првостепена пресуда, којом је такав захтев усвојен, преиначена, на тај начин што је тужиоцу, применом одредбе члана 395 ЗОО-а, досуђена динарска противвредност његовог девизног потраживања по средњем курсу НБС важећем у моменту испуњења, са каматом према валути главног потраживања обрачунатој на исти начин и по истом курсу као и главни дуг (правни став заузет у Одлуци Уставног суда Уж 3991/2013 од 14.04.2016. и Уж 1504/16 од 22.11.2018. године). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1268/24 од 15.05.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3002/2023 од 25.01.2024. године)
-Из цитираних одредаба Закона о заштити потрошача произилази да продавац одговара за несаобразност производа у року од две године од тренутка куповине, а уколико се из било којег разлога појави несаобразност производа у првих шест месеци од куповине, потрошач има право на неколико опција, односно производ може да се упути на поправку, може бити замењен, а могућ је и раскид уговора, повраћај новца, а постоји и могућност да се умањи цена. Како у конкретном случају произилази да је тужилац тражио раскид уговора од туженог који је генерални заступник везано за спорне пумпе за Републику Србију, а не од продавца А.А. са којим је уговор и закључен и за кога је у току првостепеног поступка утврђено да је и даље активно правно лице, произилази да тужилац у конкретном случају од туженог није могао захтевати раскид уговора који је закључен између њега и продавца А.А. Узети су у обзир жалбени наводи тужиоца којима указује на гарантни лист који је добио приликом куповине истичући да је у истом наведено да је тужени тај који ће извршити замену производа или да ће купцу вратити наплаћени износ, а да нигде није наведена одговорност продавца на коју се тужени позива, као и да у гарантном листу није наведена адреса продавца, како је прописано чланом 54 ст. 2 тачка 3 Закона о заштити потрошача, већ су наведени адреса и подаци туженог, међутим исти нису од утицаја. Наиме, тачно је да у гарантном листу није наведена адреса продавца, међутим супротно наводима тужиоца, чланом 54 ст. 5 Закона о заштити потрошача прописано је да на пуноважност гаранције не утиче повреда обавезе даваоца гаранције из става 2 овог члана и потрошач може да захтева да се гаранција испуни у складу са датом изјавом. Такође, тачни су наводи тужиоца да је у гарантном листу наведено да се увозник обавезује да ће извршити замену производа или да ће купцу вратити наплаћени износ, међутим исто није од утицаја, имајући у виду да наведени гарантни лист није потписан од стране туженог, већ је потписан од стране продаваца и исти је снабдевен печатом продавца, док се потпис и печат туженог на гарантном листу не налазе. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 9566/20 од 21.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9352/2017 од 28.09.2020. године)
-Правило о начелној променљивости садржине предузете радње или дате изјаве произилази из садржине члана 87 ЗПП-а којим је прописано да странка може да измени или опозове радњу свог пуномоћника. Разуме се, исто вреди и по питању изјава или радњи које је странка сама саопштила односно предузела. Наведено начело представља правило од којег Закон о парничном поступку познаје одређена одступања односно изузетке који су као такви изричито прописани. Примера ради, изричито је прописано да је неопозива изјава о одрицању од права на правни лек или изјава о повлачењу жалбе (чл. 369 ст. 3 ЗПП-а). Наведено одступање, међутим није предвиђено када су у питању изјаве о опозиву осталих страначких радњи или предлога, па тако ни изјаве о повлачењу предлога за враћање у пређашње стање. Начелна могућност опозива или измене предузетих радњи и предлога ограничена је искључиво тренутком доношења одлуке суда о таквом предлогу, када таква могућност престаје. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1330/24 од 05.06.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8985/2023 од 19.12.2023. године)
-Тужбеним захтевом се тражи доношење пресуде којом ће се утврдити да тужени бесправно узнемирава (ограничава) тужиљино право на деловима зграде који представљају заједничко власништво свих станара (ходник, подрум, шупа, одељак за поштанско сандуче). Притом се ради о власничкој тужби за престанак узнемиравања (негаторној тужби). Да би се овако постављени тужбени захтев усвојио, понашање туженог, односно задирање у права тужиље треба да је неоправдано, односно да се коси са сензибилитетом просечно разумног човека. Тај стандард подразумева процену да ли је употреба или окупација нечијег поседа уобичајена и прихватљива с обзиром на начин живота у одређеној средини. Када се сагледа режим коришћења у конкретном случају, конкретно да се ради о једној од централних локација у градској средини, вишестамбеној регији која излази на прометну улицу којом се пешаци масовно крећу, да начин на који тужени користи непокретност у којој тужиља поседује станове тужиљу не лишава корисне употребе њене непокретности, ни заједничких делова исте нити нарушава кућни ред и мир, нити је извор било какве штете, то је правилно оцењено да не постоји основ тужбеног захтева. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1267/24 од 21.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29907/2021 од 26.01.2024. године)
-Тачно је да су подаци у катастру непокретности јавни подаци у које је тужени неспорно могао периодично вршити увид, али од странке, конкретно од туженог, се објективно не мора очекивати да током поступка врши проверу да ли је стање у катастру у смислу ознаке и површине парцеле која је предмет спора, у односу на период покретња поступка, непромењено. У конкретном случају је промену стања на парцели исходовао тужилац, када је току парничног поступка чије се понављање захтева, дошло до деобе парцеле која је предмет спора, од које парцеле су настале две нове, дакле пре првостепеног пресуђења, не истичући то у току поступка. Тужилац је предметни парнични поступак покренуо ради исплате фактички експроприсане непокретности, уједно постављајући захтев за утврђење права својине туженог на конкретној парцели, а не указујући да парцела под таквом ознаком, као последица његових правних радњи више не постоји. С обзиром на такав тужбени захтев, прихватљиви су наводи туженог да је за промене на парцели која је предмет овог поступка, сазнао тек када је на основу предметне пресуде као извршне исправе, покренуо поступак исплате тужиоцу, и када је од Градске управе за грађевинско земљиште и инвестиције обавештен да предметна парцела више не постоји. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8436/23 од 21.05.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30733/2021 од 11.09.2023. године)
-У конкретном случају је неопходно имати у виду значење различитих појмова сагласно Закону о дивљачи и ловству. Иако закон у члану 4 не наводи које је значење појма неловна површина (већ једино у чл. 36 набраја различите неловне површине) може се спрам значења појма ,,ловна површина“ тумачењем argumentum a contrario закључити да је и неловна површина, површина у ловишту, али на којој није могуће у потпуности и на најцелисходнији начин спроводити мере гајења, заштите, лова и коришћења дивљачи. Дакле, иако је јавна саобраћајница, сходно одредби чл. 36 т. 4 Закона о дивљачи и ловству, неловна површина, произилази да се и она, попут ловних површина, налази у ловишту, те стога корисник ловишта одговара за штету коју проузрукује ловостајем заштићена дивљач на јавној саобраћајници која се налази унутар ловишта. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7798/23 од 08.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12569/2019 од 11.07.2023. године)
-Уколико је тужиоцима правоснажно досуђена накнада за 969 м2, чињеница да је исплата извршена за 308,35 м2, може бити само основ да за преостали део тужиоци траже принудно извршење, а не да покрећу нови парнични поступак у коме ће тужбеним захтевом обухватити и део парцеле за који није исплаћена накнада, а који јесте обухваћен правоснажном пресудом. Из наведеног произилази да би тужиоцима евентуално припадала само накнада на име разлике између укупне површине парцеле и површине за коју је досуђена накнада. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 278/24 од 29.05.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3813/2022 од 08.11.2023. године)
-У конкретном случају тужбени захтев у делу којим се тражи утврђење ништавости уговорне одредбе није уредан с обзиром да се истим тражи утврђење ништавости одредбе члана 8, а да се притом не наводи нити број, ни назив, нити датум предметног уговора. Стога, по уверењу овог суда, који на правилну примену материјалног права пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 386 ст. 3 Закона о парничном поступку, првостепени суд није могао да одлучује о тако постављеном тужбеном захтеву у овом делу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4480/21 од 12.06.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8067/2020 од 19.01.2021. године)
-Супротно жалбеним наводима, правилно првостепени суд налази да се тужбеном захтеву тужиоца, на начин како је тражено, а то је утврђење права својине тужиоца на гаражи не може пружити заштита. Наиме, објекат као такав није уписан и није исказан у листу непокретности, односно исти уопште није исказан и евидентиран. У конкретном случају тужилац је требало да спроведе исказивање, односно упис постојања предметног објекта у јавним књигама (независно од тога ко би био уписан као власник предметног објекта) и то као посебан објекат – као посебан део, ознаке бр. 15, па само за случај да пред тим надлежним органом уједно (уз упис самог објекта) не успе да исходује и упис свог права својине на тој непокретности, тражи судску заштиту и остварење свог права које му није призанто пред органом РГЗ, односно да од суда тражи утврђење свог права својине на предметном објекту. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1173/24 од 23.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2227/2023 од 30.01.2024. године)
-Парничне странке су уговориле да тужена ,,помогне“ око проблема који су деца тужиоца имала са (зло)употребом наркотика, као и ,,скидање црне магије“ у односу на читаву породицу тужиоца. Тужилац је у периоду од 13.10.2008. до 20.05.2011. године послао туженој укупан износ од 33.430,00 УСД, а који износ је представљао уговорену накнаду за ,,скидање црне магије“ односно помагања тужиочевој деци да се реши проблем са наркотицима, те санирања здравственог стања тужиочеве деце. Правилно је становиште да су враџбине остатак примитивних паганских друштава и да не припадају цивилизацији, што њихово уговарање чини противним јавном поретку и добрим обичајима, услед чега напред наведени (усмени) договор парничних странака нема допуштени правни основ у смислу члана 51 ст. 1 и 2 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 401/24 од 23.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7974/2019 од 08.11.2023. године)
-Законом у утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији прописано је да се поступак покреће на предлог предлагача, да је поступак једностраначки, те да се захтев за утврђивање чињеница може поднети у року од 6 месеци од дана ступања на снагу Закона. Међутим, у конкретном случају поступак за накнаду нематеријалне штете је покренут пре доношења означеног закона (19.06.2019. године), те у недостатку прелазних и завршних одредаба којима би било прописано да се и поступци који су покренути пре ступања на снагу Закона, имају наставити по одредбама тог Закона, односно одредбу којом се дозвољава ретроактивна примена наведеног Закона, суд ће поступак за накнаду нематеријалне штете спровести по општим правилима имовинског права и по процедури предвиђеној Законом о парничном поступку, имајући у виду и забрану повратног дејства закона предвиђеном одредбом чл. 197 Устава Србије. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 882/24 од 14.05.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5727/23 од 14.07.2024. године)
-Уговор о доживотном издржавању ствара мноштво обавеза међу уговореницама, а добри односи међу њима предуслов су за извршење уговорних обавеза – прималац мора желети да прима издржавање, негу и пажњу, а давалац мора хтети да то примаоцу пружи. Чим понестане тих хтења, чим настане поремећај односа међу уговорницама, онемогућава се остварење сврхе уговора. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1240/24 од 09.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11331/23 од 28.02.2024. године)
-Погрешно је усвојен тужбени захтев тужиље у делу којим је тражено да се наложи Служби за катастар непокретности да изврши брисање терета забележбе постојања уговора о доживотном издржавању, јер је у том делу тужбу требало одбацити. Наиме, тужиља не може у парничном поступку тражити да суд наложи управном органу, конкретно Служби за катастар непокретности, брисање забележбе, јер начин на који је формулисан тужбени захтев, представља задирање судске власти у управну, јер се овакав захтев испитује у управном поступку у складу са Законом о општем управном поступку, па је побијана првостепена пресуда у том делу донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 ст. 2 тачка 2 у вези са чланом 16 ЗПП-а. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1240/24 од 09.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11331/23 од 28.02.2024. године)
-Одлука којом се укида рента досуђена пресудом из 2019. године и одређује да исплата престаје ретроактивно са даном 24.10.2018. године није правилна. Правоснажно досуђени износ ренте се може повећати, смањити или укинути само за убудуће, по захтеву овлашћеног лица, тако да нема места укидању обавезе на давање ренте пре подношења таквог захтева (о наведеном се изјаснио и Врховни суд у пресуди Рев. 1673/96 од 14.05.1996. године). На исти начин како се досуђује унапред, рента се и укида за убудуће, а не ретроактивно две године уназад, при чему је у периоду од 24.10.2018. године пресудом из 2019. године рента и повећана у судском поступку у ком је и тужилац учествовао у својству тамо туженог, и био у могућности да овакав захтев истакне. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3150/23 од 25.04.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 43518/21 од 11.05.2023. године)
-Закон о парничном поступку у члану 76 и 77 прави разлику између заступника правног лица и законског заступника физичког лица, као и да основ за прекид поступка из члана 222 тачка 3 наведеног закона представља искључиво смрт законског заступника (физичког лица) у току поступка, а не и смрт заступника правног лица. Странка која је правно лице не губи страначку способност смрћу свог заступника, нити његова смрт за последицу може имати прекид парничног поступка у којем то правно лице учествује као странка. Немогућност тог правног лица да самостално предузима радње у поступку и евентуални недостаци у његовој парничној способности у том смислу превазилазе се могућношћу да на захтев члана друштва или заинтересованог лица (па и овде тужиоца) суд у ванпарничном поступку постави привременог заступника друштва, све под условом да нови директор не буде регистрован у регистру привредних субјеката у даљем року од 30 дана (члан 221 ст. 4 Закона о привредним друштвима). (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2029/24 од 09.05.2024. године којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9002/23 од 28.02.2024. године)
-Част и углед су моралне вредносне категорије и компоненте личности које кумулативно чине људско достојанство, чија неприкосновеност је гарантована чл. 23 Устава Републике Србије. Част је субјективна категорија и представља мишљење које човек има о себи као припадник одређене друштвене средине или групе чије је вредности прихватио. Углед је објективна категорија и представља мишљење које средина и јавно мњење има о личности. Повреда ове вредносне категорије тужиљине личности изазива трпљене јединствених душевних болова, који као такви, по сили закона представљају основ за накнаду нематеријалне штете. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 975/24 од 09.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 34567/20 од 19.10.2023. године)
-Тужени покушава да своје поступање оправда мањкавостима упуства које му је тужиља давала и изостанком техничке документације за извођење радова. Међутим уговор међу странкама је довољно јасан и ни у једној нагодби ове врсте не треба специфицирати начин извођења радова јер се радови морају извести у складу са правилима грађевинске струке. Ако се нешто ради мимо правила грађевинске струке и странке то баш тако желе супротно правилима, онда то треба посебно уговорити. Према томе ако у уговору пише шта тужени мора грађевински извести, онда он то мора извести према правилима струке. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 394/24 од 08.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53144/21 од 26.09.2023. године)
-Тужилац и банка – давалац кредита су уговором о регулисању међусобних обавеза у пословима осигурања потраживања по основу стамбених кредита уговорили право тужиоца да наплати преостали дуг према дужнику – кориснику кредита у висини од 75% оствареног нето губитка банке (ненаплаћеног потраживања коришћењем уговорних средстава обезбеђења). Одредба члана 899 ст. 2 ЗОО-а не искључује нити забрањује осигуравачу и осигуранику да уговором уреде прелаз потраживања и код уговора о осигурању потраживања, у складу са начелом аутономије воље и слободе уговорања, при чему треба имати у виду и правно становиште изражено у пресуди Врховног суда бр. Рев 902/21 од 10.11.2021. године. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3138/23 од 15.05.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2356/19 од 23.06.2023. године)
-Како су тужиоци својим потписима потврдили пријем само обрасца о обавезним елементима уговора и плана отплате кредита, али не и понуда, то тужена није доказала да је у предуговорној фази информисала тужиоце, као кориснике кредита, о врсти и висини свих накнада и других трошкова који падају на њихов терет, а које су предмет овог спора. Не може се прихватити став нижестепених судова да је банка доказала да је поступила у складу са прописаном обавезом о уручењу понуде кориснику кредита у складу са одлуком Народне банке Србије од 05.12.2011. године, у ситуацији када су тужиоци у току поступка оспорили пријем понуда, које не садрже њихов потпис, а тужена није пружила доказе у прилог тврдњи да им је иста достављена. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 9598/23 од 30.08.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1795/20 од 22.12.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 350/19 од 26.11.2019. године)
-Део права на приватност, загарантован чланом 8 Европске конвенције о људским правима, представља и право на заштиту података о личности које се у домаћем законодавству штити Законом о заштити података о личности, а чији је циљ дефинисан у члану 2 тог закона, да у вези са обрадом података о личности сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштиту права на приватност и осталих права и слобода. Сходно наведеном, повреда права на заштиту података о личности представља повреду права на приватност, односно повреду права личности гарантованих законом, Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, а здравствени радници запослени у здравственим установама дужни су да чувају податке о здравственом стању који представљају нарочито осетљиве податке о личности и без пристанка пацијента или законског заступника не смеју износити јавно те податке, у супротном су одговорни за одавање нарочито осетљивих података о личности. До повреде предметног права је дошло самим достављањем лекарског извештаја лицу за које тужиља није дала сагласност да му се исти учини доступним. Тужени је добио сагласност за достављање налаза лекара на пословну адресу електронске поште тужиље, а не на адресу електронске поште А.А. којој је тужени учинио доступним лекарски налаз тужиље без њеног овлашћења, па су без основа жалбени наводи да је тужиља дала сагласност да се резултати гинеколошког прегледа доставе на пословну е-маил адресу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8611/22 од 24.04.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 23463/20 од 31.01.2022. године)
-Осигуравач има рок од 14 дана од дана пријема обавештења да се догодио осигурани случај за исплату накнаде из осигурања, сем у случају када је за утврђивање постојања осигураваочеве обавезе или њеног износа потребно извесно време. У конкретном случају, осигуравач је по пријему приговора тужиље обавестио тужиљу да одлаже рок за одлучивање по приговору, пошто је у питању комплексан и сложен приговор, за чије решавање је неопходно ангажовање и консултовање лекара, међутим на ту околност није доставио никакве доказе, односно није тражио додатну документацију од тужиље сем оне која му је достављена првобитно уз захтев за исплату по коме је извршио делимичну исплату. Стога у конкретном случају нема услова за примену чл. 919 ст. 2 ЗОО, нити за пролонгирање законског рока за исплату из ст. 1 истог члана, нити се може прихватити да је тужени исплату извршио благовремено. Чињеница да је тужени обавестио тужиљу да одлаже рок за одлучивање по њеном приговору, без неког додатног образложења са тим у вези и навођења конкретних разлога зашто му је потребан додатни рок за одлучивање по истом, не ослобађа туженог обавезе вршења исплате у року од 14 дана од дана пријема захтева за исплату, нити га ослобађа обавезе плаћања законске затезне камате на износе исплаћене на име накнаде из осигурања по протеку законског рока. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3651/20 од 16.04.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7660/18 од 16.10.2019. године)
-Пробијање правне личности као коректив општег принципа да чланови друштва са ограниченом одговорношћу не одговарају за обавезе друштва, има за циљ да санкционише свако понашање чланова привредног друштва који злоупотребе правила о одвојености имовине привредног друштва и њихове личне имовине (или на други начин злоупотребе друштво), па стога уколико чланови друштва располажу имовином друштва као својом, солидарно одговарају за обавезе друштва. За примену института пробијања правне личности неопходна је испуњеност три услова. Први услов се односи на постојање злоупотребе правног субјективитета привредног друштва од стране члана друштва на тај начин да исти користе правно лице ради постизања недозвољених или преварних циљева или са имовином друштва поступају као са сопственом имовином или као да правно лице не постоји. За постојање другог услова потребно је да предузимањем наведених радњи чланови привредног друштва прибављају себи имовинску корист, која се у имовини повериоца огледа као штетна последица то јест као умањење имовине. Да би се испунио трећи услов, потребно је да прибављена имовинска корист код чланова друштва то јест штета у имовини повериоца мора бити последица предузетих радњи које имају карактер злоупотребе. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 593/24 од 12.04.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10539/22 од 27.11.2023. године)
-У поступку је утврђено да су тужиоци законски наследници иза пок. А.А., те да су непокретности које су предмет тужбеног захтева стекли наслеђивањем, сагласно одредбама члана 212 Закона о наслеђивању и члана 20 и 36 Закона о основама својинскоправних односа. Тужене су, са друге стране, завештајне наследнице којима су тужиоци оспорили ваљаност усменог завештања, те су ради утврђења пуноважности тог завештања упућене на парницу. Међутим, како о пуноважности усменог завештања још увек није правоснажно одлучено, односно није утврђено да је оно пуноважно, то тужене још увек нису стекле право својине наслеђивањем (као завештајни наследници) на спорним непокретностима, те немају право на посед. Погрешан је закључак да су тужене, док се не утврди да усмено завештање није пуноважно, завештајни наследници, јер се парница пред Вишим судом у Новом Саду води не ради оспоравања, већ ради утврђења пуноважности завештања, па док се правоснажно не утврди његова пуноважност, оно не производи правно дејство и тужене се не сматрају наследницима. С обзиром на наведено, како су тужиоци ex lege власници спорних непокретности чија се предаја тражи, а непокретности су у поседу тужених за сада без правног основа, тужиоци основано, сходно одредби члана 37 ст. 1 и 2 Закона о основама својинскоправних односа од тужених траже да предају непокретности које су предмет спора у државину. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2663/23 од 04.04.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4544/22 од 07.04.2023. године)
-Неосновано се тужена у жалби позива на приговор застарелости потраживања тужиоца, тврдећи да је предлог за извршење у конкретном случају тужилац био дужан да поднесе најкасније у року од два радна дана у односу на дан доспећа менице. Наиме, из одредбе члана 52 ст. 1 тачка 4 Закона о меници произилази да када је у питању акцептант, ималац менице не губи своја права протеком рокова за подношење на исплату менице, док је чланом 110 ст. 1 истог закона прописано да издавалац сопствене менице одговара онако како одговара акцептант трасиране менице. Другим речима, из цитираних одредаба произилази да се обавеза презентовања менице на исплату не односи на главног меничног дужника, односно издаваоца сопствене менице, јер издавалац сопствене менице одговара као акцептант, те у оба случаја за очување права из менице њен ималац није обавезан да подиже протест, већ је овлашћен да поднесе непосредну тужбу из члана 27 Закона о меници. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4489/20 од 17.04.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2660/19 од 20.05.2020. године)
-У складу са правоснажном одлуком суда, тужилац је био у обавези да туженима исплаћује накнаду у виду ренте док за то постоје законски услови, односно, у складу са одредбом члана 155 ст. 2 ПЗ-а, до навршене 26. године живота. У току поступка је утврђено који износ је тужилац исплатио туженима након престанка законских услова за исплату исте, а који износ није био обавезан да плати. Чињеница да је тужилац исплатио износе које није требао да плати, односно није постојао основ за уплату месечних износа и након навршених 26 година живота тужених не даје право тужиоцу да тражи повраћај по основу стеченог без основа, а све имајући у виду члан 211 ЗОО-а. Наиме, како је тужилац платио новчани износ, а знао је да није дужан то да плати, а није ни задржао право на враћање тог износа нити је исплату извршио да би избегао принуду, то тужилац не може тражити враћање. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 107/24 од 28.03.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 21510/21 од 16.10.2023. године)
-Неосновани су наводи жалбе да се у предметном случају имају применити одредбе Закона о облигационим односима, истичући да предмет овог поступка није утврђивање статуса наведеног лица, већ да је предмет накнада штете, коју тужиља трпи од рођење детета, па до данас, због непоступања државних органа да им кажу која је судбина њене бебе. Наиме, имајући у виду да из одредбе члана 24 Закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији, произилази да је најпре у ванпарничном поступку потребно утврдити статус новорођеног детета, а затим одлучити о захтеву за правичну накнаду, то је правилно побијаним решењем, а применом одредаба члана 3 Закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији, утврђено да је за поступање стварно и месно надлежан Виши суд у Новом Саду. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6244/20 од 11.04.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 17251/20 од 04.09.2020. године)
-Влада Републике Србије донела је дана 30.04.2020. године, уз супотпис Председника Републике Србије, Уредбу о понуди заменског путовања за туристичко путовање које је отказано или није реализовано услед болести Covid 19 изазване вирусом SARS-CoV-2, која је ступила на снагу истог дана (,,Службени гласник РС“ бр. 63/2020). Цитирана Уредба је измењена дана 19.11.2021. године, која измена је ступила на снагу 27.11.2021. године (,,Службени гласник РС“ бр. 109/2021). У конкретној ситуацији, када тужилац као путник није прихватио понуду за заменско путовање, исти није изгубио право да се обрати организатору путовања ради повраћаја датог износа на име путовања, по правилима стицања без основа, али се у погледу рока за повраћај уплаћених средстава у конкретном случају има применити одредба члана 5 поменуте Уредбе (01.02.2023. године). Имајући у виду да у време подношења тужбе, као ни у време првостепеног пресуђења, још увек није био протекао рок у коме је према наведеној одредби Уредбе организатор путовања у обавези да изврши повраћај уплаћених средстава, основани су жалбени наводи туженог да захтев тужиоца за исплату није био доспео, односно да је преурањен. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6731/22 од 18.03.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25930/21 од 18.03.2022. године)
-Oколност што тужилац већ на прве назнаке да постоји опасност да му буде угрожена безбедност, исту опасност није пријавио службеним лицима Окружног затвора, не искључује, нити умањује одговорност тужене, имајући у виду да су органи тужене дужни да врше континуинирани надзор над притвореницима и да свим лицима, па и тужиоцу, обезбеде несметан и по живот и телесни интегритет безопасан боравак у просторијама Окружног затвора, као и то да су органи тужене у обавези да благовремено реагују и предузму адекватне мере, ради успостављања реда и дисциплине, а не да чекају да их тужилац или неки други притвореник обавести о томе да је наведена дисциплина нарушена, те да је управо због ових пропуста органа тужене, у конкретном случају тужиоцу причињена нематеријална штета. У складу са наведеним, нема доприноса тужиоца за настанак штетног догађаја. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 751/22 од 19.03.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 32451/20 од 08.12.2021. године)
-Све чињенице на које се тужена-противтужиља позива у жалби се односе на познанство тужене-противтужиље са пок. А.А., односно постојање емотивне везе између њих двоје. Међутим, емотивна веза се у битном разликује од ванбрачне заједнице, јер ванбрачну заједницу карактерише постојање заједнице живота која настаје саживљавањем ванбрачних партнера и престаје престанком намере остваривања те заједнице. Заједница живота је суштина и основна сличност ванбрачне заједнице и брака и она подразумева укупност емотивних, интелектуалних, економских и социјалних односа ванбрачих партнера, коју карактерише одређена трајност и стабилност и чије је постојање познато трећим лицима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1822/23 од 27.03.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4869/19 од 08.02.2023. године)
-За основ одговорности Општине Беочин битна чињеница је да ли је одржавање предметне саобраћајнице у надлежности Општине Беочин. Наиме, иако је у поступку утврђено да наведени пут представља општински пут који се налази на територији катастарске општине Беочин, било је потребно утврдити да ли је тужена у смислу одредбе члана 196 Одлуке о комуналним делатностима (,,Службени лист општине Беочин“ бр. 9/2014) била дужна да одржава предметну саобраћајницу када се саобраћајна незгода догодила (уклањање снега, леда). (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 618/21 од 14.03.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10679/18 од 07.10.2020. године)
-Првостепени суд је побијаним решењем погрешно одлучио када је одбио приговор своје стварне ненадлежности, наводећи да иако су у конкретном случају парничне странке домаћа привредна друштва, да предмет спора није настао у вези обављања њихове делатности као привредних субјеката, већ је предмет установљење права службености, те да је стога у питању грађанскоправни спор који је у надлежности основног суда. Међутим, како се у конкретном случају ради о спору између два привредна субјекта, за стварну надлежност привредног суда довољно је да је испуњен само субјективни критеријум, услед чега није потребно да је испуњен и објективни критеријум за заснивање надлежности привредног суда, односно да се ради о спору који је проистекао у обављању привредне делатности. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1110/24 од 18.03.2024. године којим је преиначено и укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8701/23 од 21.12.2023. године)
-Чињеница да је једна уговорна страна оглашена кривим за кривично дело преваре у односу на другу уговорну страну (овде туженог 2. реда) не може бити разлог за ништавост тог правног посла и то на терет оштећеног у кривичном поступку, а по захтеву трећег лица, већ евентуално разлог за испитивање ваљаности закљученог уговора по захтеву стране која је била у заблуди, као што одређује члан 61 став 2 ЗОО-а који прописује да страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступила с пажњом која се у промету захтева. Стога би везаност суда за осуђујућу кривичну пресуду у овом случају имало утицаја у поступку по захтеву оштећеног лица у кривичном поступку, а не трећег лица, овде тужиље. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2740/23 од 14.03.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8690/18 од 28.03.2023. године)
-У случају постојања више различитих узрока, који сваки за себе у одређеној мери утиче на проузроковање штетне последице, ради утврђивања који од узрока је релевантан за настанак штете у нашој судској пракси су прихваћена правила о адекватној узрочности. Према овим правилима адекватан узрок је онај који је подесан, одговарајући, подударан са штетном последицом, што значи да по редовном току ствари производи дату последицу. Дакле, према овим правилима узрочно је само оно што је адекватно почетном узроку, односно што по редовном току следи из првобитне последице. Оно што је атипично, односно нередовно, није ни узрочно. Из овог произилази да ће штетник почетне штете бити одговоран и за потоњу штету ако је она настала као последица збивања која су, по редовном току, следила првобитну штету, под условом да нису изазвана својствима оштећеног, вишом силом, случајем или поступцима трећих лица. Полазећи од наведеног, а имајући у виду утврђење: да је пок. А.А. повређен у удесу дана 10.11.2019. године, да је преминуо дана 10.12.2019. године, да је у удесу задобио повреде за које је утврђено да по правилу (код здраве особе) не доводе до смртне последице (због чега су те повреде у моменту повређивања сада пок. А.А. имале карактер тешке телесне повреде, а не и тешке телесне повреде опасне по живот), да је смрт сада пок. А.А. наступила као последица отока плућа који је настао као последица попуштања хроничног оболелог лица, да је у потврди о смрти од 10.12.2019. године констатовано да је пок. А.А. преминуо природном смрћу, те да је налазом и мишљењем вештака специјалисте судске медицине утврђено да смрт А.А. није у директној већ у индиректној узрочно-последичној вези са повредама које је задобио у саобраћајној незгоди која се догодила дана 10.11.2019. године, односно да је смрт природног порекла, то применом прихваћене теорије о адекватној узрочности произилази да у конкретном случају не постоји основ за одговорност тужених за спорну штету, због чега су жалбе тужених и умешача усвојене, а првостепена пресуда преиначена као у изреци. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 647/24 од 07.03.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4424/20 од 20.10.2023. године)
-Непридржавање обавезе предвиђене општим условима осигурања, према којима је осигураник у обавези да сачека завршетак увиђаја од стране надлежних органа МУП-а, не може довести осигураника у ситуацију да изгуби право на накнаду из осигурања. Губитак права из осигурања представља једну врсту приватне казне која погађа осигураника ако не изврши дужности које за њега настају ако се догоди осигурани случај. Међутим, приватна казна у виду губитка права из осигураног случаја је оштра санкција. Ово нарочито ако се има у виду да пропуштањем осигураника да изврши одређену дужност у вези са насталим осигураним случајем, у пракси, за осигуравача у највећем броју случајева не наступа никаква штета. Циљ одредбе члана 918 ЗОО је да заштити осигураника од опасности да осигуравач кроз услове осигурања наметне осигуранику читав низ дужности ако се догоди осигурани случај и да пропише губитак права као санкцију за случај да осигураник не испуни неку од дужности. Стога су, према ставу овог суда одредбе члана 16 става 3 тачака 4 и 5 Општих услова за комбиновано осигурање моторних возила туженог, ништаве, у смислу члана 103 ЗОО и не могу да производе правно дејство у конкретној ситуацији, будући да су противне императивној законској одредби члана 918 ЗОО, те се не може сматрати да је тужиља изгубила права из осигурања тиме што конкретном приликом није вршен увиђај, већ је (од стране ОСЛ МУП-а) сачињена само службена белешка и што је њен супруг напустио место догађаја пре него што је полиција фотографисала лице места и возило (које је у конкретном случају фотографисано накнадно испред куће тужиље и њеног супруга), како то произилази из чињеничног стања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3568/23 од 29.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30327/20 од 26.09.2023. године)
-Првостепени суд усваја евентуални тужбени захтев тужиље и утврђује да је ништава одредба чл. 3.3 ст. 2 предметног уговора о кредиту, којом је прописано да банка задржава право да измени висину каматне стопе у складу са својом пословном политиком и променама камате на банкарском тржишту, као и да ће измењена каматна стопа бити аутоматски примењивана, без потребе да се закључи Анекс овом уговору, а у чему је корисник дао сагласност потписивањем овог уговора, са образложењем да је банка противзаконито уговорила да има право да мења висину каматне стопе у складу са актима своје пословне политике, те да тужиља има правни интерес за подношење тужбе за утврђење ништавости спорне уговорне одредбе будући да се на ништавост може позивати свако заинтересовано лице, као и да је туженој извршила плаћање по спорној уговорној одредби. Овакав став првостепеног суда се не може прихватити. Наиме, тачно је да је уговорна камата битан елеменат уговора о кредиту, те да је банка уговарањем да самостално мења висину каматне стопе, обавезе тужиље у конкретном случају учинила неодређеним, односно неодредивим, што такву одредбу чини ништавом, међутим, првостепени суд евидентно губи из вида да је предметни уговор реализован у целости, будући да је тужиља измирила своје обавезе по истом, као и да у току трајања истог није било промене каматне стопе, односно да је камата сво време обрачунавана по истој каматној стопи, те да је до промене каматне стопе дошло непосредно пре испуњења уговора (05.12.2022. године, а уплатом од 01.02.2023. године тужиља је у целости измирила своје обавезе према банци), а након закључења уговора о конверзији, те при таквом стању ствари тужиља заправо нема правни интерес да тражи утврђење ништавости предметне уговорне одредбе. Дакле, уговор о кредиту је реализован у целости, тужиља је измирила своје обавезе према туженој, при чему тужиљи по основу предметне уговорне одредбе није наплаћено више, с обзиром да висина каматне стопе није мењана, односно тужиља није оштећена због постојања такве уговорне одредбе, стога нема правног интереса тужиље да тражи утврђење ништавости исте. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 625/24 од 27.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2042/23 од 29.11.2023. године)
-Имајући у виду стање у спису предмета, правилно је првостепени суд поступио када је одбио предлог тужиље за стављање ван снаге опомене за плаћање судске таксе на тужбу. Наиме, и поред тога што је у тренутку доношења ове опомене, такса на тужбу била застарела у смислу члана 8 Закона о судским таксама, на шта жалба исправно указује, будући да је тужба у овој правној ствари поднета 18.09.2019. године, а прво рочиште одржано 06.02.2020. године, застарелост судске таксе, на коју се тужиља и у жалби позива, не спречава суд да тужиљи изда опомену, чак и за плаћање застареле судске таксе, имајући у виду чињеницу да застарелост утиче само на могућност спровођења поступка принудне наплате судске таксе. Осим тога, као што и првостепени суд наводи, тужиљи је решењем садржаним у пресуди Вишег суда у Новом Саду досуђена такса на тужбу у износу од 5.900,00 динара, коју је тужени дужан да јој накнади, у којој ситуацији би, ослобођењем тужиље од плаћања судске таксе на тужбу, на њеној страни дошло до неоснованог обогаћења. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 207/24 од 05.03.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8253/19 од 27.12.2023. године)
-У време закључења предметног уговора о кредиту од 09.09.2004. године између тужиље и правног претходника тужене, није постојала прописана законска, односно подзаконска обавеза банке да у предуговорној фази уручи понуду на посебном обрасцу или писаној форми, а што је Народна банка Србије, на основу одредби Закона о банкама и другим финансијским организацијама (,,Службени гласник РС“, бр. 72/03 ... 101/05), прописала Одлуком о јединственом начину обрачуна и исказивања ефективне каматне стопе на кредите и депозите (,,Службени гласник РС“, бр. 108/05), која се примењују од 15.03.2005. године, као првом одлуком која је прописивала основне податке о кредиту и обавезу информисања у предуговорној фази. Следом наведеног, спорна уговорна одредба којом се корисник кредита обавезује да плати банци накнаду за обраду кредитног захтева није противна основним начелима облигационог права. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 3662/23 од 27.04.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 9229/22 од 08.11.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 17125/2021 од 08.06.2022. године)
-У конкретном случају, обавеза плаћања трошкова обраде кредита прописана спорном уговорном одредбом установљена је у складу са одредбом члана 6 став 9 Уредбе о условима и критеријумима за субвенционисање динарских готовинских кредита за подстицање домаће потражње у 2010. години (,,Службени гласник РС“ бр. 20/2010 и 94/2010). Том одредбом је прописано да једнократна накнада на обраду кредита коју банка зарачунава за кредите не може бити виша од 0,5% од износа кредита. На тај начин учињена је општа понуда за закључење уговора у предметним кредитним средствима која у свему испуњава услове прописане одредбом члана 33 Закона о облигационим односима. Услови прописани том Уредбом нису у колизији са правним стандардом који сe тиче савесности и поштења у закључењу уговора о кредиту. У складу са тако прописаним условима закључен је и предметни уговор о кредиту између парничних странака у коме је одредбом члана 5 став 2 прописана обавеза плаћања једнократне накнаде за обраду кредитног захтева у висини од 0,5% од износа одобреног кредита. Имајући у виду наведено, ирелевантна је чињеница да тужена није доставила тужиоцу посебну понуду, односно тачније Основне податке о кредиту, имајући у виду да је уговор закључен 12.05.2010. године, код постојања наведене Уредбе и уговором опредељених услова, који су њоме прописани. Зато је побијаном одлуком погрешно примењена одредба 103 став 1 Закона о облигационим односима. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 14791/23 од 21.06.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4884/20 од 16.11.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12262/19 од 10.03.2020. године)
-Међутим, поступак одузимања земљишта није у целости спроведен на начин прописан Законом о експропријацији, нити је предметна парцела у преосталој површини од 79 м2 фактички одузета од правног претходника тужиоца и приведена намени за коју је предвиђено планским актима. У таквој ситуацији, за исплату тражене новчане накнаде у висини тржишне вредности земљишта као за одузето право својине није довољно само да је оно планским актима јединице локалне самоуправе одређено за јавну површину, већ је нужно да је земљиште и непосредно одузето и користи се као јавна површина, чиме је власник онемогућен да на њему оствaрује власничка права у пуном обиму, што овде није случај. Предметно земљиште у површини од 79 м2 није фактички приведено намени предвиђеној планским актима, јер се тај део парцеле не користи као улица – јавни пут (члан 2 тачка 12 Закона о јавним путевима - ,,Службени гласник РС“ бр. 101/2005 ... 93/2012), већ је ограђен и функционално се користи са парцелом бр. 2681/8, па оно још увек не представља површину јавне намене, због чега би тужени био у обавези да тужиоцу исплати његову тржишну вредност. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 19422/22 од 29.11.2023. године којом су преиначене пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1858/22 од 29.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12994/2020 од 07.04.2022. године)
-Тужилац је доказао да је било могуће угасити пожар и спречити његово даље ширење и са асфалтираног пута, односно са саме парцеле где је избио пожар, а не са његове парцеле, те је у том случају правилан закључак првостепеног суда да тужена у датој ситуацији није поступала у свему у складу са Законом о заштити од пожара. Како у конкретном случају командир Ватрогасно спaсилачког одељења у Новом Саду, није имао сазнања да ли се објектима на којима је избио пожар могло прићи и другим путем, а не са парцеле тужиоца, док је с друге стране, по извршеној провери од стране надлежних лица Сектора за ванредне ситуације утврђено да се баракама захваћеним пожaром на суседној парцели тужиоца могло прићи и са асфалтног пута и са саме те парцеле на којој је избио пожар, у том смислу по налажењу овог суда, а како то правилно закључује првостепени суд, тужена није доказала да је Ватрогасна бригада Нови Сад поступала у свему са одредбама члана 6 став 2 и члана 8 Закона о заштити од пожара, те је услед тога тужилац претрпео материјалну штету. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4096/20 од 21.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12526/19 од 10.12.2019. године)
-Првостепени суд је погрешном применом одредбе члана 195 став 1 ЗОО досудио тужиоцу трошкове лечења у приватној установи, с обзиром на то да је тужилац запослен и да има здравствено осигурање, те је свакако све неопходне медициснке процедуре могао обавити и у државној здравственој установи. Разлози које тужилац наводи, односно да због болова није могао да чека преглед у Ургентном центру, те образложења првостепеног суда да су због тога оправдани трошкови иницијалног прегледа у приватној здравственој установи, као и трошкови накнадног лечења јер је логично да тужилац настави лечење тамо где је започео, према оцени овог суда, не могу се прихватити. Тужилац је свакако имао могућност избора да се лечи у приватној здравственој установи ради свог комодитета, али трошкови који су настали на тај начин нису били нужни и не могу се превалити на терет туженог. Стога је побијана пресуда у том делу преиначена тако што је тужбени захтев одбијен. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 333/24 од 14.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10071/22 од 24.11.2023. године)
- У конкретној правној ситуацији, тужени се као сувалсник са уделом од ½ дела налази у искључивом поседу предметне непокретности још од периода пре него што је тужилац постао сувласник исте, при чему тужилац није доказао да је, након што је постао сувласник, тражио да му тужени омогући коришћење непокретности, нити да је подносио тужбу за предају у судржавину или предлог за деобу предметне непокретности, пре периода на који се односи тужбени захтев. Наиме, битно је да ли је тужилац употребљавао правна средства која ефективно воде остварењу његовог права као сувласника, а то је право на судржавину непокретности. Одлучна чињеница је да сувласник, односно тужилац, од туженог, као држаоца непокретности, тражи предају у супосед, јер је то једино активно и правно релевантно понашање у односу на другог сувласника – судржаоца који иначе има право да користи сувласничку ствар на свакој њеној честици. Према релевантном материјалном праву садржаном у члану 219 ЗОО, онај који неовлашћено користи туђу ствар, дужан је накнадити корист коју је оствaрио коришћењем. Притом, право власника да ову накнаду потражује није ограничено, или условљено начином на који је ствар неовлашћено коришћена – за сопствене потребе, издавањем у закуп или друго, нити обимом неовлашћеног коришћења, односно да ли је коришћена цела ствар или њен део. Међутим, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о неовлашћеном коришћењу предметне непокретности од стране туженог, будући да тужени није искључивим коришћењем описнаих непокретности повредио сувласничка овлашћења тужиоца јер тужилац није тражио остваривање својег права на предају поседа некретнине, нити му је тужени бранио да користи сувласничке делове, тужиоцу, у смислу наведеног члана, не припада накнада. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7587/22 од 07.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 34617/21 од 15.04.2022. године)
-Када је реч о захтеву за исплату вредности покретних ствари, потребно је указати да не постоји позитивна законска норма која даје овлашћења суду да може да обавеже једног сувласника (што тужена јесте) да купи сувласнички део другог сувласника, без његовог пристанка. Наиме, деоба заједничке имовине ванбрачних супружника или чланова породичне заједнице у смислу чл. 117 и чл. 195 ст. Породичног закона (ПЗ) се исцрпљује утврђењем сувласничког удела (и захтевом за предају у супосед, што је тужиља првобитно и захтевала). Након тога сувласници, на основу одредби чл. 14, 15 и 16 Закона о основама својинскоправних односа споразумно или у посебном судском поступку уређују своје сувласничке односе или спроводе деобу, а право својине се не може, по избору тужиоца, трансформисати у облигационо право. О начину деобе одлучује суд по правилима ванпарничног поступка. С тим у вези Породични закон предвиђа одступање од редовног режима деобе у погледу предмета домаћинства и ствари за вршење заната или занимања, односно да му исте припадну у искључиву својину (чл. 185 и 186 ПЗ). У том случају, вредност тих ствари ће се урачунати у његов део, а то даље значи да други члан породичне заједнице може да захтева да му се додели већи удео у другим стварима, односно ако тих ствари нема (или њихова вредност није довољна), може се захтевати исплата у новцу. Међутим, када ниједан од заједничара не постави захтев у том смислу, нема места разматрању облигационог захтева за исплату вредности ствари. То је разлог из ког је овај суд првостепену пресуду преиначио у делу којим је тужена обавезана на исплату ствари стечених у току трајања ванбрачне заједнице. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2859/22 од 27.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4574/08 од 16.05.2022. године)
-Погрешно је становиште првостепеног суда да у моменту подношења пријаве промене власништва сва доспела дуговања морају да буду измирена, односно да дужник уз доказ о промени власништва на непокретности мора поднети и доказ да је измирио сва доспела дуговања. У складу са одредбом члана 62 ст. 6 Уредбе о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом, обавеза достављања доказа о измирењу рачуна на име обавеза насталих до дана очитавања стања је обавеза новог власника који има намеру да закључи уговор о купопродаји електричне енергије, а не услов да се прихвати пријава ранијег власника-купца електричне енергије којим се раскида дотадашњи уговор, како то погрешно образлаже првостепени суд. Дакле, право туженог да раскине уговор са тужиоцем није, нити може бити условљено подношењем доказа о измирењу дуговања за до тада пружене услуге, јер би водило повреди начела аутономија воље, прописаног одредбом члана 10 ЗОО-а. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3702/20 од 28.02.2024. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4092/19 од 13.05.2020. године)
-Према датим разлозима првостепеног суда, тужиоцу није могла остати непозната чињеница да је предметном возилу истекла регистрација 16.10.2023. године, али је упркос томе по основу уговора о закупу туженом наставио да испоставља фактуре за закуп возила, иако је према околностима конкретног случаја морао знати да тужени возило које је нерегистровано не може да употребљава, без обзира што се налазило у његовој државини. Насупрот становишту првостепеног суда, другостепени суд је на основу одржане расправе донео побијану пресуду којом је укинуо првостепену пресуду, укинуо решење о извршењу у наведеном делу и правилном применом материјалног права из члана 85 Закона о привредним друштвма и чл. 17, 567 ст. 1 и 583 ст. 1 Закона о облигационим односима оценио да је тужбени захтев основан, а за своју одлуку дао је јасне и довољне разлоге, које у свему прихвата и Врховни суд. Како је тужени имао сазнања ког датума истиче регистрација возила, јер се возило налазило у његовој државини, а на коме је по уговору била и обавеза да сноси трошкове регистрације возила, тужени је био у обавези да тужиоца као власника возила по истеку периода регистрације благовремено о томе обавести и преда му возило у циљу обављања техничког прегледа и регистрације, што тужени није учинио. На тај начин тужени је својим нечињењем скривио могућност да возило буде регистровано и да исто користи у даљем периоду закуподавног периода, а чињеница да је обавестио полицију да се код њега налази нерегистровано возило тужиоца, није га ослободила обавезе да тужиоца као власника возила обавести о истеку регистрације и да му исто преда ради обављања правних и фактичких радњи у циљу регистрације возила, нити је од утицаја на његову обавезу исплате закупнине. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 20027/22 од 02.11.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 794/22 од 07.06.2022. године)
-На основу утврђеног чињеничног стања, са позивом на одредбе чл. 154, 155, 172, 185, 186 и 189 ст. 1 ЗОО, одредбе чл. 37 ст. 2 и 39 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (,,Сл. Гласник РС“ бр. 97/2008, који је важио у време одузимања имовине тужиоца (био на снази до 16.04.2013. године) првостепени суд је правилно закључио да је тужбени захтев делимично основан. Доношење мере привременог одузимања имовине само по себи не значи неправилан и незаконит рад тужене у смислу одредбе члана 172 ст. 1 ЗОО када се имовина привремено одузме, у складу са законским овлашћењима органа тужене која произилазе из Закона о кривичном поступку и када се њоме управља са пажњом доброг домаћина. Међутим, када то није случај, односно када се не предузимају све потребне мере ради очувања имовине у стању у ком је добијена на управљање и прибирање плодова, тужена јесте дужна да власницима накнади штету која је за власнике с тим у вези настала. У конкретном случају нема сумње да је до привременог одузимања стана дошло у кривичном поступку, због сумње да је прибављен кривичним делом, али да до трајног одузимања имовине није дошло, јер није доказано да је проистекао из кривичног дела, те да је Дирекција пропустила да као добар домаћин стан издаје у закуп. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 263/23 од 21.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4089/22 од 20.10.2022. године)
-Како је у овом случају тужиља у тужби назначила да се тужени налази на непознатом месту боравка, првостепени суд је пре свега био дужан да донесе решење којим би наложио тужиљи да достави ближе идентификационе податке о туженом, како би суд могао да несумњиво утврди његов идентитет и да прибави адресу његовог пријављеног места пребивалишта или боравишта од МУП-а по службеној дужности, или да сама покуша да прибави његову адресу од других органа који воде евиденције о грађанима, и уколико би тужиља доказала да је покушала и да није била у могућности да их прибави, да суд покуша да их прибави, па тек онда да закључује да ли су испуњени услови за постављање привременог заступника туженом, што је све неоправдано пропустио, и због тога је постављање привременог заступника туженом за сада незаконито и чини незаконитим цео даљи поступак и донету пресуду. Поред наведеног, уколико несумњиво идентификовани тужени по евиденцији МУП-а нема пријављено пребивалиште или боравиште и годинама га нико није видео, отвара се и питање да ли је он још увек у животу, па сходно томе, да ли уопште може бити странка у поступку, о коме је суд дужан да води рачуна по службеној дужности, у смислу чл. 74, у вези чл. 79,80 и 293 ЗПП-а. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1286/23 од 02.02.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1751/22 од 16.11.2022. године)
-У конкретном случају, А.А., дужник овде тужиоца, у поступку који је овде тужени покренуо против њега ради опозива поклона, држао се пасивно, како првостепени суд утврђује, чинећи неспорним чињеничне наводе тужбе (није изричито признао тужбени захтев), на подлози којих је суд донео пресуду на основу признања у том поступку (коју А.А. није оспоравао ни у жалбеном поступку), што је за последицу имало прелазак имовине дужника у имовину овде туженог. Тако његово пасивно држање у том поступку заправо представља правну радњу коју поверилац може побијати, а ради заштите интереса у наплати свог доспелог потраживања у смислу члана 280 ЗОО. Следом реченог, предмет побијања не може бити пресуда, јер иста нема значај правне радње у смислу чл. 280 ЗОО. Пресуда која је донета на основу одређене радње дужника (у конкретном случају предметна пресуда на основу признања) не може бити предмет побијања у смислу наведене законске одредбе. Ово из разлога што је пресуда судска одлука која се може преиспитивати само у законом прописаном поступку, односно од стране Уставног суда, све сходно члану 142 ст. 4 Устава Републике Србије, а постаје правоснажна сходно члану 359 ЗПП. Дакле, предмет побијања мора бити конкретна правна радња дужника, која је за последицу имала доношење судске одлуке. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2977/23 од 21.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1914/23 од 04.07.2023. године)
-Обична грешка у примени неког прописа од стране органа који га примењује у оквиру своје надлежности, чак и кад накнадно буде утврђено да је у том поступку донето решење неправилно или незаконито, није довољан разлог да се обавеже правно лице да накнади штету по основу неправилног и незаконитог рада органа тог лица. У конкретном случају поступање дисциплинског органа туженог кретало се у границима датог овлашћења на основу Закона о раду и Општег акта туженог, али је донето решење било мањкаво, због чега у поступку судске заштите, на захтев тужиоца, поништено. За успостављање одговорности туженог било би нужно утврдити да је поступање дисциплинског органа тужене имало за циљ управо повреду части и угледа тужиоца, као правно заштићеног добара сваког човека. У поништеном решењу дисциплински орган је донео правно погрешан суд, због чега је решење поништено у судском поступку, али ова чињеница сама по себи не даје право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. Уколико је тужилац због дисциплинског решења био изложен непријатностима од стране свог окружења – колега и пријатеља, то не може бити основ за одговорност туженог, све док се дисциплински орган туженог кретао у оквирима своје надлежности и у складу са прописаним правилима поступања. То што је донето решење садржало недостатке, што у њему није прецизно одређено време, место и начин извршења радње повреде радне обавезе управо је и био разлог да исто суд поништи у радном спору и тиме у потпуности уклони све последице које су могле настати по тужиоца. Следом изнетих разлога, овај суд је преиначио првостепену пресуду и тужбени захтев одбио као неоснован. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3622/23 од 08.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 351/23 од 24.10.2023. године)
-Из списа јасно произилази да је предметно рочиште заказано од стране претходно поступајућег судије у предмету, А.А., која је странкама и упутила позиве за то рочиште, а да је рочиште одржано пред другим судијом, Б.Б., будући да је у међувремену у предмету дошло до промене поступајућег судије, без да су странке о томе обавештене (о томе у спису нема трага), чиме је тужиљи ускраћена могућност да расправља пред судом, имајући у виду да је у предмету промењен поступајући судија, али да о томе ни она, ни њен пуномоћник, а ни тужена, нису обавештени. Дакле, тиме што ни тужиља, а ни њен пуномоћник нису упознати са чињеницом да је у предмету промењен поступајући судија, нису били испуњени услови за доношење решења којим се тужба сматра повученом, у смислу одредбе члана 475 ст. 1 ЗПП, јер тужиља није била уредно позвана на рочиште које се одржало пред актуелно поступајућим/новим судијом у предмету, са чије стране је изостало упућивање обавештења странкама да је у предмету промењен поступајући судија и да ће се предметно рочиште одржати пред тим судијом. С обзиром на стање у спису, овај суд налази да је првостепени суд за то (упућивање обавештења) имао услова, будући да је из списа видљиво да је у време достављања поднеска тужене од 10.12.2020. године, новопоступајући судија предметним списом већ била задужена. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4776/21 од 20.02.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 19507/20 од 25.01.2021. године)
-Из утврђеног чињеничног стња произилази да је тужилац у време штетног догађаја био запослен код тужене и да је повређен учествујући у физичким активностима које су представљале обавезну активност тужиоца као запосленог код тужене приликом увежбавања показне вежбе при чему је тужилац приказивао борилачку вештину џудо, односно вежбу прескока летећим падом, којом приликом је тужилац успео да прескочи седам људи у клечећем положају, али је незгодно пао у колут и претрпео повреде. Тужилац је увежбавање и приказивање вежби обављао као своје редовне активности, на радном месту, а које активности представљају опасну делатост, односно такву делатност од које потиче повећана опасност настанка штете, како по људе, тако и по њихову имовину. Из наведеног произилази да извор опасности треба да се налази у самој делатности која се обавља, и као таква постоји независно од спољашњих утицаја, попут радњи трећих лица. У конкретном случају, вежбање и приказивање борилачких вештина је делатност од које потиче повећана опасност од штете за околину и извршиоца, будући да услед пада приликом извођења оваквих вежби могу да настану последице у виду повреда са лаким и тешким квалификацијама, као у конкретном случају. Имајући у виду околности повређивања тужиоца који је у свему поступао по правилима која се примењују у време тренинга, правилно првостепени суд налази да не постоји пропуст на страни тужиоца који би допринео настанку штете у смислу одредбе члана 192 ЗОО, а са друге стране тужена током поступка није доказала да је постојао неки од основа за искључење одговорности тужене у смислу одредбе члана 177 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж1 200/24 од 07.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П1 1260/22 од 28.11.2023. године)
-У жалбеним наводима туженог се неосновано истиче да првостепени суд није ценио доказе којима је тужени доказао да је испоштовао све нормиране обавезе везане за спречавање ширења вируса Ковид 19. Наиме, из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужени на улазу у продајни објекат ставио дезобаријеру, као што је то било предвиђено Закључком Кризног штаба за сузбијање заразне болести Ковид 19, усвојеним на седници одржаној 24.04.2020. године. За постојање одговорности туженог није од значаја чињеница да ли је испоштовао све мере предвиђене за сузбијање епидемије, већ чињеница што постављена дезобаријера није била причвршћена за подлогу, што је омогућавало да када се на њу стане нога може да проклиза услед трења између пластичне посуде у којој се налазио сунђер натопљен дезифенкционим средством и бехатон плоче, као што се то десило тужиљи. При том, правилно првостепени суд указује на то да је прописима који су били на снази у циљу сузбијања епидемије није било предвиђено да дезобаријера мора бити причвршћена за подлогу фикасторима или на било који други начин, али да је то било потребно учинити како не би представљала опасност за посетиоце објекта који преко ње прелазе. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 150/24 од 08.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 31685/21 од 28.09.2023. године)
-Иако из чињеничног утврђења првостпеног суда произилази да је тужена закључењем уговора о закупу преузела на себе обавезу да плаћа између осталог и рачуне за струју, воду грејање, информатику и остале трошкове који се односе на употребу пословног простора, на чему се жалба тужиоца заснива, наведено није довољно за усвајање тужбеног захтева, јер тужилац није пружио ниједан доказ којим би, сходно правилима о терету доказивања, на несумњив начин поткрепио своје наводе о постојању дуга, о висини дуга, нити је доказао да је платио наведене трошкове уместо тужене и у ком износу. С тим у вези, првостепени суд је применом правила о терету доказивања, на основу доказа изведених у поступку, узимајући у обзир и чињенице на којима је заснован захтев и оне којима су оспорени наводи тужиоца, утврдио релевантне чињенице, те је на утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, узимајући у обзир све околности конкретног случаја. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1859/22 од 31.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29157/20 од 30.11.2021. године)
-Наиме, налаз вештака обухвата период само до (закључно) јануара 2021. године, тако да у потпуности изостаје утврђење колико би тужилац примао на основу зараде код тужене у периоду од 01.02.2021. па до 29.03.2022. године са једне стране, а колико је примио на име инвалидске пензије и ренте, за сваки месец појединачно, јер управо та разлика чини изгубљену зараду, која претходи пресуђењу и коју је требало утврдити, и уколико постоји, досудити на исти начин као и за период обухваћен ставом 2 изреке. Првостпени суд међутим ове износе не утврђује, већ на основу података из јануара 2021. године (што је више од две године пре датума пресуђења) утврђује износ разлике између зараде и пензије и у целости га досуђује за сваки месец који следи, не узимајући при том у обзир да је тужиоцу у овом периоду исплаћивана и већ раније досуђена рента, иако се ради о периоду који је већ прошао и за који се тачно може утврдити колико је тужилац примио, а колико би зарадио да штетног догађаја није било. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2335/23 од 22.02.2024. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7194/21 од 07.06.2023. године)
-С обзиром на то да је тужени 1. реда уговором о купопродаји непокретности на себе преузео обавезу да изврши препарцелацију предметних парцела које су биле предмет продаје у идеалним деловима и формира нову парцелу у површини и границама јасно одређеним уговором, основан је захтев тужилаца да се тужени, који не жели да ову обавезу добровољно изврши, пресудом суда обавеже на испуњење те обавезе, уз истовремено овлашћење тужиоца да, уколико тужени то не уради, ове радње предузме сам, и то у трошку туженог, јер је и уговором предвиђено да ће те трошкове сносити тужени. Жалбено указивање на недопуштеност овакве тужбе и апсолутну ненадлежност суда за одлучивање у овој правној ствари не стоје, јер суд пресудом није извршио парцелацију, тј препарцелацију, што спада у надлежност управних органа, већ је обавезао туженог да изврши преузету уговорну обавезу, а о испуњености услова за испуњење те обавезе у смислу посебних прописа одлучиваће за то надлежни управни орган у поступку који буде започет по захтеву туженог, у складу са преузетом обавезом, будући да то није добровољно учинио, а противио се спровођењу пројекта који су тужиоци сами изградили, а који је према решењу органа управе, био у складу са пројектном документацијом. Тиме су тужиоци стављени у ситуацију да без туженог не могу да исходују формирање посебне грађевинске парцеле која је била предмет купопродајног уговора, чиме би се решило и питање приступног пута и тиме тужиоцима омогућило да користе своју имовину. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2192/23 од 08.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25185/21 од 31.03.2023. године)
-Утврђено је да у периоду од 09.01.1984. године (када се тужиља породила) до 31.12.1984. године, није сахрањено, нити кремирано ниједно дете које је рођено 09.01.1984. године, под презименом ,,А.А“, што је тада било презиме тужиље. Дакле, иако део документације постоји (историја порођаја и отпусница), због противречности у њеном садржају (дат је матични број мртворођеном детету које је касније прецртан, погрешно је наведено време порођаја и погрешан датум рођења тужиљиног тадашњег супруга), код тужиље постоји сумња о судбини прворођеног детета, па је Република Србија била дужна да одговори на њен захтев и да јој пружи тражене информације, што она није учинила. Својим неделотворним понашањем, тужена је тужиљи проузроковала штету, тако што јој је повређено право на поштовање породичног живота зајамчено одредбом члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тужена није предузела адекватне мере које би довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине тужиљиног детета, па тужиља има права на новчано обештећење. Тужиља се обраћала, како болничком особљу тако и надлежном органу тужене (подношењем кривичне пријаве), ради разјашњења околности везаних за наводну смрт њеног прворођеног детета, пошто јој није омогућено нити да га види нити да га сахрани, што је све код тужиље проузроковало оправдану сумњу у тачност података о смрти њеног детета, па због незнања о судбини свога детета, она трпи душевне болове. Пошто тужена Република Србија има позитивну обавезу да омогући оствaривање људских права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, коју је у овом случају занемарила тако што није адекватно одговорила на захтев тужиље да буде информисана о судбини свога детета, следи да је правилан закључак првостепеног суда да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете на основу одредбе члана 200 Закона о облигационим односима. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 3138/22 од 04.05.2023. године којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2089/21 од 09.12.2021. године и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 19883/21 од 15.06.2021. године)
-Жалбени наводи тужених којима указују да тужилац није писмено обавестио тужене да је уговор раскинут због чега није могло доћи до једностраног раскида уговора, нису основани. Наиме, чињеница о (не)достављању обавештења туженима о раскиду уговора од стране тужиоца, не може водити ослобођењу тужених од одговорности за неизвршавање своје уговорне обавезе у ситуацији када је испуњење обавезе у одређеном року битан састојак уговора, што је овде случај имајући у виду да је чланом 3 уговора предвиђена обавеза тужених да у року од 30 дана од дана уплате бесповратних средстава од стране тужиоца на њихов рачун, закључе уговор, уплате средства на рачун продавца и уђу у посед непокретности, коју обавезу тужени нису извршили. У таквој ситуацији, протеком рока од 30 дана од 24.12.2021. године када је извршена уплата средстава тужиоца на рачун тужених, дошло је до раскида уговора по самом закону, а на основу одредбе члана 125 ст. 1 Закона о облигационим односима којом је прописано да кад испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3381/23 од 02.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4269/22 од 08.09.2023. године)
-Потребно је указати на то да се трошкови објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ не могу поистоветити са осталим трошковима поступка, јер могућност вођења поступка и испуњености услова за несметано вођење поступка није условљена плаћањем трошкова поступка, док је претходна уплата трошкова објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ предуслов да би оглас био објављен, јер уколико трошкови објављивања огласа не буду уплаћени по предрачуну ,,Службеног гласника РС“, оглас неће ни бити објављен, те како је постављање привременог заступника туженима потребно да би се отклонио процесни недостатак који се тиче тачне адресе пребивалишта/боравишта тужених и створили услови за несметано вођење поступка, а стварање којих услова је на страни тужиоца, с обзиром на то да је исти дужан да у тужби наведе све законом прописане елементе ради несметаног вођења поступка, тужилац је у обавези да претходно плати трошкове објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ и на тај начин отклони постојећи процесни недостатак и створи услове за вођење поступка, што је свакако у његовом интересу. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7552/23 од 13.02.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3797/17 од 19.09.2023. године)
-Овај суд налази да чињеница да тужени са тужиоцем није закључио уговор којим би регулисали међусобна права и обавезе у вези са испоруком топлотне енергије у спорном периоду, будући да уговор о испоруци топлотне енергије од 13.01.2006. године није потписан од стране туженог, не ослобађа обавезе туженог да тужиоцу за испоручену енергију за спорни период плати накнаду. Наиме, иако је Одлуком о снабдевању топлотном енергијом из топлификационог система Града Новог Сада, која одлука се примењивала у спорном периоду, прописана дужност закључења уговора између купаца и испоручиоца, Законом о комуналним делатностима (који је важио пре доношења Закона о изменама и допунама наведеног закона од 23.12.2016. године) је цитираном одредбом члана 13 став 4 прописано да обавезе корисника комуналне услуге, укључујући и плаћање цене комуналне услуге, настају започињањем коришћења комуналне услуге и када се она користи супротно прописима којима се уређује та комунална делатност, а у поступку је утврђено да је тужилац испоручивао туженом топлотну енергију у утуженом периоду, о чему су издате фактуре. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1309/20 од 17.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9186/18 од 17.12.2019. године)
-Тужбени захтев за утврђење права коришћења на спорној парцели тужилац заснива на наводима да је у току поступак легализације бесправно изграђеног објекта на тој парцели, а у жалби истиче да је парнични поступак у овој ствари требало прекинути до окончања поступка легализације. Међутим суд није био дужан да одреди прекид парничног поступка до окончања управног поступка легализације пред органом управе јер се о условима за легализацију одлучује у управном поступку, а о стварним правима на парцелама у парничном поступку. Тужилац је овај парнични поступак преурањено покренуо. Тек по легализацији бесправно изграђеног објекта може се разматрати питање стварног права коришћења земљишта – парцеле која се сада води као јавна својина Града, а претходнику тужиоца је била додељена на коришћење ради изградње пословног објекта у одређеном року. До другачије одлуке не могу довести исправе на које се тужилац у жалби позива, то јест решење о давању на коришћење грађевинског земљишта, те уговор о међусобним правима и обавезама склопљеним у складу са условима решења о давању на коришћење грађевинског земљишта. Земљиште на ком је тужиочев отац спровео изградњу није било у приватном већ у друштвеном власништву, а његово предузеће никад није било уписано као корисник тог земљишта. Ради се о градском грађевинском земљишту које је по сили закона постало јавна својина Града Новог Сада, а правни пут пред управним органом за остварење стварних права на таквом земљишту по основу нелегалне градње на целовит начин уређен је одредбама чланова 70 и 105 Закона о планирању и изградњи (,,Службени гласник РС“ бр. 72/2009 ... 52/2021), којима се у сврху успостављања јединства непокретности прописује начин за утврђивање земљишта за редовну употребу објеката и стицање права на том земљишту, на које одредбе се провстепени суд правилно позвао. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2146/23 од 17.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3081/22 од 29.05.2023. године)
-У погледу примене материјалног права, жалба се неосновано позива на повреду низа права по Европској конвенцији за заштиту људских права, између осталог права на правично суђење (чл. 6 Европске конвенције), права на делотворно правно средство (чл. 13), заштиту права на имовину (чл. 1 Протокола 1 уз Европску конвенцију), као и на забрану дискриминације, сматрајући да су донетом одлуком повређена сва цитирана права тужиље као власника са правом својине на стану у згради чију употребу заједничких делова од стране тужене у конкретној парници настоји да забрани. Међутим право на имовину није неограничено, а у конкретном случају се ни не ради о узнемиравању права својине тужиље на стану у приватном власништву, већ о узнемиравању на заједничким деловима зграде, где власници посебних делова морају да у разумној мери трпе ограничења наметнута природом тог облика својине, а која проистичу из заједничке употребе непокретности од стране већег броја лица, у ситуацији када је заједнички део зграде у општем, а не у посебном режиму коришћења. Тек када би тужена битно ограничила досадашњи начин коришћења заједничких делова зграде тужиље, односно искључила тужиљу из супоседа на заједничком делу зграде и када би с обзиром на околности било оправдано очекивати да ће се такво понашање поновити, тада би било основа да се удовољи негаторијској заштити у смислу члана 42 ЗОСПО, а у овом случају ти услови нису испуњени. Нити оваква одлука првостепеног суда суда води другачијем третману тужиље, с обзиром да у складу са нормама прописаним домаћим правом тужиља не испуњава основни услов за тражену негаторијску заштиту, а то је настало узнемиравање у смислу члана 42 ЗОСПО, а оцена о томе је заснована на разумним и објективним разлозима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 81/24 од 30.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29490/21 од 30.01.2024. године)
-Првостепени суд је поступио у складу са материјалним правом садржаним у одредбама члана 20 ст. 1, 21, 28 став 4, 30 став 1 и 2 и 72 став 2 и 3 Закона о основама својинскоправних односа (,,Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90 и ,,Службени лист СРЈ“ бр. 29/96, РС 115/2005 – други закон). Ово због тога што из утврђеног чињеничног стања произилази да правни претходник тужиље у посед спорног локала није ушао силом, преваром или злоупотребом поверења, већ да му је он предат од стране јавног предузећа које га је изградило, на основу уговора који су међусобно закључили, а који је касније измењен најпре анексом бр. 1, а затим и усмено, што је све пратила исплата уговорене цене у целости. При овакавом стању ствари, како је правни претходник тужиље њој децемебра 1996. године предао у државину тај локал поводом њене свадбе, узевши у обзир околност да их до дана подношења ове тужбе у овом поступку нико није сметао у њиховом мирном поседу, а да се тужиља према њему односила као власник (са супругом је увела гас, измалтерисали су локал, оградили терасу, променили столарију, купатило и прилагодили просторије својим потребама), произилази да тужена није оборила законску претпоставку савесности тужиље из члана 72 став 3 Закона о основама својинскоправних односа. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2032/23 од 01.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 50935/21 од 27.04.2023. године)
-Тужени у жалби наводи да је суд пропустио да примени одредбу чл. 43. Правила о приређивању игара на срећу преко средстава електронске комуникације с обзиром да према истој приређивач може да ускрати исплату уколико постоји сумња у регуларност утакмице, а која сумња је у конкретном случају постојала имајући у виду да се на порталима писало о нерегуларности фудбалских мечева за које је тужилац уплатио тикет и да су били остварени велики добици. Овакав жалбени навод није основан из разлога што сходно одредби члана 143 став 2 Закона о облигационим односима, суд може одбити примену појединих одредба општих услова које лишавају другу страну права да стави приговоре, или оних на основу којих она губи права из уговора или губи рокове, или који су иначе неправичне или претерано строге према њој. Према ставу 1 тог члана овакву могућност суд има чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од надлежног органа, што је овде и случај на чему тужени у жалби инсистира. Правилно је првостепени суд одбио да примени напред цитирани члан 43 Правила, с обзиром да је и по мишљењу овог суда исти неправичан и претрано строг према тужиоцу као уговорној страни имајући у виду да омогућава туженом да сваки пут када посумња у регуларност утакмице (без и једног доказа који би такву сумњу оправдао, што је управо овде случај) може да ускрати исплату играчу. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2972/23 од 25.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4626/22 од 18.05.2023. године)
-Како је тужилац критичном приликом гурао бицикл, исти се према цитираним одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима сматра пешаком, те је у том својству, у ул. Повртарској у Футогу, у којој улици постоји тротоар, био дужан да се креће тротоаром. Имајући у виду да се тужилац, супротно императивним одредбама цитираног закона кретао по путу, те да се услед наиласка возила померио поред пута и упао у рупу, тужилац је искључиво одговоран за настанак штетног догађаја. Дакле, да се тужилац кретао тротоаром, како је и био дужан у конкретној ситуацији, до штетног догађаја не би дошло. Како је тужилац искључиво одговоран за настанак штетног догађаја, односно за сопствено повређивање, то је тужбени захтев тужиоца требало одбити као неоснован, због чега је овај суд преиначио побијану пресуду првостепеног суда. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2760/20 од 10.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7262/19 од 11.03.2020. године)
-Пошто тужилац није удовољио законској одредби императивног карактера да истовремено са подношењем тужбе у депозит суда положи износ у висини тржишне вредности предметних парцела на дан подношења тужбе, тражена заштита му се није могла пружити. Новчани износ који је тужилац био дужан да положи у суд истовремено са подношењем тужбе због повреде права прече куповине мора да одговара тржишној вредности саме непокретности на дан подношења тужбе, независно од купопродајне цене по којој је она продата купцу, сагласно одредбама члана 10 ставови 1 и 5 Закона о промету непокретности. Полагањем новчаног износа у висини тржишне цене непокретности истовремено са тужбом је услов за основаност тужбеног захтева имаоца права прече куповине ради поништаја уговора о продаји непокретности и захтева да се непокретност њему прода под истим условима, па истакнути тужбени захтев није основан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2785/23 од 25.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2429/23 од 17.05.2023. године)
-Основано се жалбом туженог наводи да стан у Панчеву не може представљати заједничку имовину тужиље и њеног покојног супруга имајући у виду да је предметну некретнину пок. А.А. стекао пре ступања у брак са тужиљом. Одредбом члана 168 став 1 Породичног закона прописано је да имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину. Чињеница да су рате кредита добијеног у сврху куповине стана делом отплаћиване у току трајања брака странака, не води стицању било каквих стварних права тужиље на непокретности, већ евентуално може бити предмет облигационоправног захтева. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2896/23 од 25.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13789/19 од 18.07.2023. године)
-Није прихватљива теза туженог да је пропуштајући да извршава своје обавезе плаћања алиментације туженом, пок. А.А. свесно и без правног основа стекао имовину у висини неплаћене алиментације који новац је унео у брачну заједницу са тужиљом и који стога треба сматрати његовом посебном имовином. Утврђено је да је покојни А.А. плаћао алиментацију до 16. године тужиоца када је исту престао да плаћа, а у које време је био у браку са тужиљом. Сходно члану 171 ст. 1 Породичног закона, зарада остварена за време трајања брачне заједнице из које је А.А. пропустио да издвоји средства на име алиментације представља заједничку, а не посебну имовину супружника, а тужени је у вези са неплаћањем алиментације могао поставити облигационо правни захтев којим се није користио, што је свакако без утицаја на правну природу зараде као заједничке имовине. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2896/23 од 25.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13789/19 од 18.07.2023. године)
-Правилно је првостепени суд позивом на члан 103, 109 и 461 ЗОО утврдио да је Протокол/вансудско поравнање од 26.12.2015. године ништав у делу којим је тужени као пуномоћник тужилаца из реда адвоката, за себе уговорио процентуално учешће у користи коју су тужиоци очекивали у управном поступку легализације (члан 5 ст. 2). Описано уговарање у супротности је са одредбом члана 461 Закона о облигационим односима којом је прописано да спорно право начелно може бити предмет уговора о продаји, али да је ништав уговор којим би адвокат или који други налогопримац купио спорно право чије му је остваривање поверено, или уговорио за себе учешће у подели износа досуђеног његовом налагодавцу. Из ове одредбе произилази да су адвокати изричито искључени из могућности описаног уговарања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године)
-Чланом 6 ст. 2 Протокола/вансудског поравнања је уговорено да ће у случају позитивног исхода спора описана гаража прећи у својину туженог 1. реда на име дела дуга по основу накнаде за предузете адвокатске услуге, при чему наведена одредба није ништава, а све имајући у виду да је потраживање из члана 1 протокола које је тужени 1. реда имао према тужиоцу по том основу било доспело у тренутку закључења пораванања, тако да се не може говорити о недозвољеном преносу права својине. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године)
-Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев у делу којим је тражено да се утврди да су ништаве изјава од 15.04.2016. године и признаница од 18.03.2016. године, сматрајући да се ради о исправама сачињеним у циљу обезбеђења писаног трага о садржини правног посла, а не о изјавама које за сачиниоце конституишу права и обавезе чије непостојање може бити предмет тужбе за утврђење из члана 194 ЗПП. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године)
-Тужиља и њена сестра јесу постале ванкњижни власници непокретности које су прибавили законитим правним послом – уговором о деоби непокретности, ступиле су у посед непокретности након закључења уговора и савесни су држаоци непокретности дуже од 8 година (рачунајући од момента измене средства и предмета извршења), чиме су постали ванкњижни власници предметних непокретности. Чињеница да тужиља и њена сестра нису извршиле упис права својине у јавним књигама на парцелама које су предмет продаје у извршном поступку, не може ићи у прилог становишту тужене о неоснованости захтева, јер уписано право својине није једино право које спречава извршење. Тачно је да у овој правној ствари право својине тужиље и њене сестре у свом пуном обиму на предметним парцелама није конституисано пре доношења решења о извршењу, али пуноважни правни основ за упис права својине јесте настао пре покретања извршног поступка, закључењем и овером пуноважног уговора о деоби непокретности, а уговор је у целости извршен и тужиља је заједно са сестром ушла у посед предметних парцела. Стога овај суд налази да тужиљи припада правна заштита којом тражи да суд утврди да је извршење одређено решењем о извршењу које ће се спровести утврђивањем вредности и продајом идеалног дела непокретности, као такво недопуштено, што су тужене дужне признати и трпети. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10049/22 од 11.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9434/19 од 06.06.2022. године)
-Тужени су по основу предметног уговора о купопродаји били дужни да преостали део купопродајне цене исплате продавцу најкасније до 31.12.2001. године, али је ова њихова обавеза пролонгирана до 25.02.2002. године, с обзиром на то да је продавац тек тада испунио обавезу коју је имао према њима по основу тог уговора (предао им је у посед стан који је био предмет купопродаје), што значи да ни тужени, у смислу одредбе члана 122 ст. 1 ЗОО, нису били дужни да продавцу исплате преостали део цене до 25.02.2002. године, када је та њихова обавеза, која одговара спорном потраживању тужилаца, доспела. Не стоји образложење првостепеног суда да потраживање тужилаца није застарело јер се тужени нису укњижили, будући да укњижба тужених, с обзиром на уговорне одредбе о предаји стана у сировом стању, није ни у каквој вези са њиховом обавезом на исплату преостале купопродајне цене. Обавеза правног претходника тужилаца била је да преда стан у сировом стању и ту обавезу је он и испунио, па од момента испуњења обавезе продавца обавеза тужених као купца на исплату преосталог дела купопродајне цене постаје доспела, по правилу истовременог испуњења из члана 122 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1902/23 од 25.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 51766/21 од 27.03.2023. године)
-Висина штете због умањења вредности моторног возила не може се утврђивати као разлика између вредности моторног возила у стању у коме је оно било када је изашло из поседа власника и вредности у стању у коме је враћено. Ово због тога што се вредност моторног возила уопште смањује и по редовном току ствари, односно кроз редовну амортизацију која наступа протеком времена, а то смањење не зависи од тога где се возило у протеклом периоду налазило, да ли је коришћено, у каквим условима је чувано и слично. Само таква разлика у вредности би била у узрочно-последичној вези са (не)поступањем тужене кроз неодговарајуће чување или коришћење возила и само тај износ штете би тужиља могла основано да потражује као накнаду штете због губитка вредности возила - штете. У конкретном случају на тужиљи је терет доказивања основа за накнаду штете, као и висина штете, односно веће амортизације од временске амортизације која је наступила по редовном току ствари, као и да је дошло до умањења вредности возила због неадекватног чувања. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3247/23 од 18.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8458/22 од 27.09.2023. године)
-Од момента сазнања за постојање уговора о доживотном издржавању, појављују се законски наследници (као лица која би имала право на наслеђивање имовине која је била предмет располагања за случај раскида уговора о доживотном издржавању), интезивирајући бригу о сада пок. А.А., непосредно пред његову смрт. Наследници су јасно испољили своју заинтересованост за раскид тог уговора, али у којој ситуацији је прималац издржавања изричито изразио своју вољу да предметни уговор не жели да раскине (,,нема намеру да квари предметни уговор“), из чега на посредан али довољно поуздан начин проистиче закључак да је прималац издржавања за сво време трајања уговора, истим био задовољан. Интезивиране активности законских наследника се не могу тумачити на штету тужене, јер у околности конкретне ситуације, нису доказали да је тужена као давалац издржавања имала намеру да своје уговорне обавезе не извршава, већ је суштински радњама законских наследника била спречена да уговором преузете обавезе извршава, имајући у виду да су новац који је тужена дала за сахрану истој вратили. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3681/23 од 11.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7158/23 од 25.10.2023. године)
-Чињеница да Закон о наслеђивању посебно не регулише питање раскида уговора о доживотном издржавању због неизвршења уговорних обавеза, не искључује могућност раскида тог уговора из тих разлога, јер се ради о двострано теретном уговору, па се на такву правну ситуацију, осим одредби Закона о наслеђивању примењују и одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима. Када је реч о уговору који се закључује с обзиром на лична својства уговарача, односно личност даваоца издржавања, прималац је једини у могућности да током важења уговора процењује обим и квалитет извршења обавеза даваоца издржавања и да сходно томе, реагује захтевом за раскид уговора. Право на раскид уговора због неизвршења примарно служи заштити правних интереса примаоца издржавања, а не његових наследника. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3681/23 од 11.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7158/23 од 25.10.2023. године)
-Уговарање валутне калузуле у уговору о кредиту као валориметра очувања реалне вредности динарских средстава стављених на располагање кориснику кредита представља правно допуштени вид заштите банке даваоца кредита, под условом да се на тај начин очува реална тржишна вредност динарског износа пласираних кредитних средстава. Са друге стране, алеаторност уговора о кредиту доводи до тога да ни давалац кредита, а ни корисник кредита нису у прилици да реално сагледају сва могућа тржишна кретања курса валуте обрачуна. Стога и корисник кредита и давалац кредита, морају подједнако сносити штетне последице алеаторности таквог уговора у границама економски прихватљивог кретања курса валута обрачуна са становишта очувања реалне тржишне вредности динарског износа пласираног кредита. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 922/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5464/18 од 28.11.2022. године)
-Наиме, појмом ,,исправљања техничке омашке“ не може се сматрати измена изреке пресуде у погледу означења новог презимена тужиље, као и у погледу означења новог пребивалишта туженог, јер то не представља очигледне нетачности у пресуди, нити исправку грешке у већ назначеним именима или бројевима, писању или рачунању, већ накнадно уношење (након доношења пресуде) – измену података у погледу презимена тужиље и пребивалишта туженог. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8612/23 од 17.01.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4580/17 од 22.09.2023. године)
-Како је ЈКП Новосадска топлана још 2011. године одговорила на захтев туженог да нису у могућности да искључе предметни стамбени простор са топлификационог система, јер нису испуњени услови из члана 57 Одлуке о снабдевању топлотном енергијом топлификационог система Новог Сада, чињеница да је тужени нашао начин да онемогући умешача да му испоручује топлотну енергију није од утицаја, а све имајући у виду да је топлификациони систем централизовани систем, те да у стамбеним зградама за колективно становање, у којима више станара користи исту подстаницу, умешач и даље врши испоруку топлотне енергије у складу са прописима, те се има сматрати да се та испорука врши и у простор туженог. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8986/20 од 19.12.2023. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7083/2019 од 08.10.2020. године)
-Уговором о поклону поклонодавац поклања поклонопримцу своју ствар без накнаде. Дакле, уговор о поклону је по својој правној природи доброчини уговор без накнаде. Код уговора о поклону основ као психолошко-правни циљ обавезивања се не налази у објективном већ у субјективном критеријуму. Намера доброчинства увек постоји код уговора о поклону и представља психолошку појаву. Код уговора о поклону мотив је непосредни циљ, побуда која наводи поклонодавца на закључење уговора. Мотив је субјективна психолошка појава везана за личност, унутрашња страна поклонодавца. Дакле, мотив је нешто сасвим лично, скривено, посредно, субјективно, и не садржи се у изјави воље. Ако код уговора о поклону основ не постоји или је недопуштен, уговор је ништав сходно одредбама члана 52 Закона о облигационим односима. Како је у конкретном случају, на несумњив начин расправљено и утврђено да мотив за закључење уговора о поклону није био да се поклон да, односно намера тужиље није била да свој сувласнички удео на непокретностима заиста поклони туженом, а што је утврђено осим на основу исказа тужиље и њеног сина и на основу исказа мајке парничних странака, са којом тужиља није у добрим односима, следи да је правилно првостепени суд утврдио да је услед недопуштеног основа, уговор о поклону ништав. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 945/23 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7618/2021 од 28.06.2022. године)
-Неосновано тужени у жалби указује и на то да постоји ,,горњи пут“ односно да је приступ тужиље до њене парцеле могућ и на други начин, а не само преко парцеле туженог. Наиме, како је претходно детаљно образложено, првостепени суд је на основу изведених доказа правилно утврдио да не постоји ни један други начин да тужиља дође до своје парцеле, осим преко парцеле туженог. Истицање туженог да је циљ службености пролаза да олакша употребу једне некретнине, а не да отежа коришћење друге, имплицира то да је суд приликом доношења одлуке требало да води рачуна о томе да се што мање оптерећује непокретност туженог. Међутим, наведено није од значаја за одлучивање, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о тужби за установљавање стварне службености пролаза, него о тужби за заштиту државине непокретности, до које је тужиља све време долазила преко парцеле туженог, па није од значаја у овој правној ствари да ли је тужиља евентуално могла доћи ,,горњим путем“. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3499/23 од 13.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3679/2022 од 27.01.2023. године)
-У време када је закључен уговор о куповини стана у друштвеној својини важио је Закон о стамбеним односима („Сл. гласник СРС“, бр. 12/90). Члан 15 наведеног закона као чланове породичног домаћинства наводи брачног друга, дете, па родитеља носиоца станарског права и евентуално родитеља брачног друга ако је са њима био у стану, из чега произилази да се ванбрачни друг по закону не сматра чланом породичног домаћинства, па нема право на откуп стана нити може постати сувласник стана по основу уговора о откупу. Чињеница да је спорни стан откупљен у току трајања ванбрачне заједнице заједничким средствима не може бити разлог да тужиља стекне право својине, будући да је откупна цена далеко испод тржишне цене и представља погодност за носиоца станарског права и друга законом одређена лица, у која ванбрачни друг не спада. Такође, одредбе Закона о стамбеним односима, представљају специјалне одредбе у односу на Породични закон, па се зато супротно жалбеним наводима не могу применити одредбе Породичног закона према којима је имовина стечена заједничким средствима у току трајања ванбрачне заједнице заједничка. Својина на откупљеном стану који није додељен и за ванбрачног друга не може се сматрати резултатом заједничког рада у току трајања ванбрачне заједнице ни под условом да су средства исплаћена за откуп стана била заједничка. С тим у вези тужиља евентуално може имати само облигационоправни, а не стварноправни захтев према туженима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2664/23 од 30.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2777/19 од 12.05.2023. године)
-Право на враћање износа откупне цене за предметни стан тужилац је, сагласно одредбама члана 104 став 1 и 210 став 2 ЗОО-а стекао оног тренутка када је уговор о откупу стана правоснажном одлуком суда проглашен ништавим, јер је то тренутак у коме је престао да постоји правни основ по коме је тужени примио у свој буџет купопродајну цену. Ово је уједно и тренутак од када почиње да тече застарелост за судско остваривање такве накнаде. Према члану 361 ЗОО-а застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац стекао право да захтева испуњење обавезе, а то је у конкретном случају дан када је делимична пресуда општинског суда од 06.04.1994. године (којом је суд утврдио ништавост уговора о откупу станова, међу којима је и уговор тужиоца и његове супруге) постала правоснажна, а то је 29.19.1998. године. За заузимање оваквог става потпуно је ирелевантна чињеница да се по непресуђеном делу тужбеног захтева поступак наставио, јер је одлука о развргнућу имовинске заједнице без утицаја на право тужиоца да захтева повраћај средстава уплаћенх у буџет Града, после престанка основа за такву уплату. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2867/23 од 23.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24053/21 од 16.06.2023. године)
-Како се предметна изјава о одрицању, по становишту овог суда не може изоловано посматрати од поступка реституције који јој је следио, будући да је дата у вези са истим, самим тим, насупрот жалбеним наводима тужиоца, нема места посматрању тако дате изјаве као својеврсног уговора о поклону будуће ствари, будући да је члан 47 став 6 Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015... 153/2020) јасан када одређује да се само споразумом између странака закљученим у том поступку може на другачији начин расподелити имовина која је требала бити добијена у том поступку, а који споразум је очигледно изостао, због чега се једнострано датој изјави правног претходника тужених не може приписивати било који други правни значај, осим оног који јој се у законом прописаном поступку реституције даје. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3424/23 од 13.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 26426/20 од 08.06.2023. године)
-У пракси Европског суда за људска права (предмет Качапор и др. против Републике Србије – представке 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06) заузет је правни став да се сматра да тужена има ефективну контролу над друштвеним предузећима и да у складу са тим сноси одговорност за њихове дугове, због чега би на њој била обавеза да исплати тужиоцима потраживања која су утврђена током трајања стечајног поступка, а која им нису намирена пропуштањем њиховог извршења. Међутим, услов за обавезивање тужене за накнаду материјалне штете настале због пропуштања извршења пресуда против друштвних предузећа (у висини неисплаћених потраживања), јесте постојање одлуке којом је претходно утврђено да је дошло до повреде права на суђење у разумном року. Наведеним пресудама Европског суда за људска права није установљена примарна и безусловна одговорност тужене за исплату потраживања радницима и бившим радницима друштвених предузећа, већ је неопходно да је дошло до пропуста у извршењу одлука за које је одговорна тужена, да је поверилац таквог потраживања дужан да покуша наплату свог потраживања у законом прописаним поступцима, те да тужена може бити одговорна једино ако до наплате није дошло због неадекватног спровођења ових поступака који представљају повреду права на суђење у разумном року. Поверилац предметног потраживања не стиче право да од тужене тражи исплату потраживања самом чињеницом што је поверилац износа који дугује друштвено предузеће, јер би овакво закључивање обесмислило вођење извршних и стечајних поступака против друштвених предузећа, када би наплата могла да се непосредно оствари од тужене, као и да би овакво поступање представљало дискриминацију поверилаца оних предузећа која нису у друштвеној својини, јер њима нико не јемчи да ће њихова потраживања бити наплаћена у извршним или стечајним поступцима у случају недостатка средстава. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3475/23 од 20.12.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7597/23 од 23.11.2023. године)
-У режим заједничке имовине улазе новчане накнаде, награде и уопште приходи добијени у вези са радом једног од супружника јер се вреднују сви законом дозвољени облици рада, те приходи и накнаде добијени током трајања брачне заједнице радом једног од супружника представљају њихову заједничку имовину. Под зарадом се подразумева свака имовинска корист која се постиже радом од сваке делатности која доноси извесне приходе. Међутим, у конкретном случају не ради се о приходу оствареном по основу рада, већ се ради о накнади штете због отказа и изгубљене зараде, ради се о исплати која није остварена по основу ефективног рада, већ је у питању накнада штете коју је запослени претрпео по основу отказа. Околност што период отказа туженог обухвата период и трајања брака парничних странака, без утицаја је да исплата извршена по основу изгубљене зараде потпада под режим заједничке имовине, у ситуацији када је предметни спор окончан након и када је та повреда утврђена правоснажном пресудом, утврђен обим штете коју је тужени по том основу претрпео и исплата извршена након развода брака, то се исплата по наведеном основу не може сматрати заједничком имовином. Наиме, да би се зарада сматрала заједничком имовином, мора бити унета у заједницу. Зарађена, а ненаплаћена зарада није заједничка имовина супружника, при чему се у овом случају и не ради о заради у смислу Закона о раду. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1403/23 од 09.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7380/19 од 01.02.2023. године)
-Ако је ништавост установљена судском одлуком, као у овом случају, тада рок застарелости почиње тећи од дана правоснажности судске одлуке којом је ништавост утврђена, независно од касније вођене парнице за исељење тужилаца из стана на који се ништави уговор односи, односно од парнице за развргнуће сувласништва на том стану. Ово јер је реституцијски захтев тужилаца везан за правне последице пресуде донете у међусобном односу странака по основу откупа стана из друштвене својине. С тим у вези допис Управе за имовинске правне послове и имовину Града Новог Сада од 26.06.2013. године не представља признање дуга, нити је основ за прекид застарелости, у смислу члана 387 ЗОО, односно одрицање од застарелости из члана 366 ст. 1 ЗОО. Наиме, до прекида тока застаревања може доћи само током трајања застарног рока, док је у моменту слања дописа већ наступила застарелост потраживања по основу ништавог уговора. Допис не представља писмено признање застареле обавезе, јер није у смислу члaна 366 ЗОО јасна, одређена и безусловна, већ се ради о предлогу о начину и условима исплате примљеног на име једнократно исплаћене откупне цене за половину дела стана, о чему је, у случају да се иста прихвати, коначну одлуку требала да донесе надлежна комисија тужене, док није достављен доказ, ни да је иста прихваћена од стране тужилаца. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1577/23 од 28.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 36272/21 од 26.01.2023. године)
-Када је извршни поступак покренут на основу извршне исправе – хипотеке на непокретности у власништву тужене, као јединог могућег средства извршења у том поступку, то тужиља у том поступку није могла да намири своје потраживање у целости из вредности хипотекарне непокретности, од утицаја је само на то да се тај конкретни поступак извршења, у смислу одредбе члана 76 ст. 1 тачка 6 Закона о извршењу и обезбеђењу, обустави у ненамиреном делу потраживања, али не и да се тужиља тако онемогући да наплати износ који је остао ненамирен. Дакле, тужиља ненамирени износ потраживања може да реализује на неки други начин, у другом поступку, као што је и овај конкретни поступак и према томе не може бити речи о пресуђеној ствари, насупрот жалбеним наводима тужене. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2741/23 од 07.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53837/21 од 05.06.2023. године)
-Како се то основано истиче у жалби, полисом осигурања која је основ одговорности овде туженог и на којој се заснива тужбени захтев, физички болови, страх и душевни болови због умањења животне активности нису предвиђени као ризици обухваћени осигурањем у смислу члана 902 став 1 ЗОО, већ су осигурани ризици: смрт услед незгоде, инвалидитет, дневна накнада, трошкови лечења и прелом костију. Самим тим, у конкретном случају не може постојати одговорност туженог по основу предметне полисе за накнаду неког од наведених видова штете које је претрпео млт. тужилац предвиђених у одредби члана 200 ЗОО, будући да одговорност туженoг не постоји ни по основу кривице ни по основу створеног ризика већ је одговорност туженог предвиђена полисом (као исправом о уговору о осигурању) и то само за наступање ризика обухваћених наведеном полисом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2674/23 од 30.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4402/22 од 06.06.2023. године)
-Наиме, у конкретном случају, за одлучивање о предлогу тужене за укидање клаузула правоснажности и извршности пресуде због пропуштања, од значаја је било искључиво да ли је туженој та пресуда уредно достављена, те да ли је евентуално против исте благовремено изјављена жалба. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1827/23 од 15.11.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 44414/21 од 29.12.2022. године)
-Овај суд налази да је првостепени суд суд погрешно применио материјално право када је одбио да утврди да су ништаве одредбе полисе којима је између тужених уговорено да ће у случају спора у вези са испуњењем права и обавезе из предметне полисе, између осигуравача и осигураника, укључујући и спорове у вези са наплатом одштетног захтева, надлежан бити стварно надлежан суд у Београду, као и да осигураник, односно корисник приликом пријаве осигураног случаја или испуњења било ког другог права или обавезе из уговора о осигурању, нема право на надокнаду трошкова ангажовања адвоката. Уговор о осигурању ствара права и обавезе за уговорне стране и по правилу нема дејство према трећим лицима, осим када је закључен у корист трећих лица или је то законом прописано (прелаз уговора на прибавиоца осигуране ствари у смислу чл. 938 ЗОО). Дакле, уговором о осигурању се не могу установити обавезе трећег лица, нити се могу ограничити, односно сузити права трећих лица. Према томе, у конкретном случају полисом која је закључена између тужених, осигуравајућег друштва и средње школе, не могу бити ограничена права осигураника, односно корисника (укључујући и тужиљу) као трећих лица, будући да они нису уговорна страна, следствено чему су ове уговорне одредбе којима је уговорено да осигураник, односно корисник приликом пријаве осигураног случаја или испуњења било ког другог права или обавезе из уговора о осигурању нема право на надоканду трошкова ангажовања адвоката, као и да ће у случају спора у вези са испуњењем права и обавезе из предметне полисе, између осигуравача и осигураника, укључујући и спорове у вези са исплатом одштетног захтева, надлежан бити стварно надлежан суд у Београду, ништаве, у смислу члана 103 ЗОО у вези са чл. 12, 16 и 148 ЗОО, сходно чему је жалба тужиље основана и пресуда преиначена као у изреци. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 12442/21 од 05.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30991/20 од 18.05.2021. године)
-Жалбом тужилац указује на то да је првостепени суд требало да примени одредбе Закона о облигационим односима, а не одредбе Закона о стечају. Међутим, за овакве наводе другостепени суд налази да исти нису основани, имајући у виду да однос између тужиоца и туженог односно права и обавезе као учесника тог материјалноправног односа су ограничени одредбама унапред усвојеног плана реорганизације који је регулисан Законом о стечају. Такође, у ситуацији када је унапред припремљени план реорганизације и даље на санзи, произилази да закључењем споразума између тужене као дужника и тужиоца као повериоца не могу да се регулишу међусобна права и обавезе, имајући у виду постојање правоснажног усвојеног плана реорганизације, те правне последице потврђивања плана реорганизације дужника, којим су дефинитивно уређени укупни имовински односи између тужене као дужника и тужиоца, као њеног повериоца. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1049/20 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2369/19 од 05.11.2019. године)
-Тужена се противила тужби и постављеном тужбеном захтеву, а чињеница да није спорила постојање потраживања, будући да је исто обухваћено планом реорганизације, не ствара могућност да тужилац у овој, посебној парници остварује намирење тог потраживања, па ни по основу споразума закљученог са туженом (који је сачињен после усвајања плана), у ситуацији када сагласно члану 167 Закона о стечају, УППР представља извршну исправу. Будући да усвојени план реорганизације представља извршну исправу, на основу истог може се покренути поступак принудног извршења. У ситуацији да по протеку рокова утврђених планом реорганизације предузеће не измири сва дуговања обухваћена планом или их не измири у целости, поверилац, у конкретном случају овде тужилац, има могућност да своје потраживање намири или у извршном поступку који ће покренути на основу плана реорганизације као извршне исправе или с друге стране у поступку колективног намирења покретањем новог стечајног поступка против дужника из разлога непоступања по усвојеном плану. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1049/20 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2369/19 од 05.11.2019. године)
-У складу са одредбом члана 203. ст. 1 Закона о здравственој заштити (,,Службени гласник РС“, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011) који је био на снази у време конкретног догађаја) адекватна здравствена заштита је она која повећава могућност повољног исхода и смањује ризик настанка нежељених последица по здравствено стање појединца. То даље значи и да је лекар дужан да узме у обзир и могуће ризике који се јављају с обзиром на природу болести и условима у којима се пацијент лечи. У конкретном случају и да узме у обзир и могућност инфекције у болничким условима, када је болесник лежећи. Такође, то даље значи и да је за одговорност здравствене установе због несавесног лечења довољно и да је грешком или пропустом у лечењу проузроковано погоршање здравља пацијента, које у крајњем случају довело до смртног исхода. Такође, одговорност здравствене установе постоји и ако у конкретном случају није предузела оно што је било неопходно предузети да би се пацијент успешно лечио и излечио. Дакле, узрочно-последична веза између пропуста у предузимању мера и активности којима се повећавају могућности повољног исхода лечења и смањује ризик настанка нежељене последице и крајњег исхода не може се схватити само као директна и непосредна узрочност између пропуста здравствене установе и смрти пацијента. Потребно је расправити да ли постоји узрочност између пропуста у предузимању мера и активности и смањења могућности повољног исхода односно излечења пацијента. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 2640/2023 од 22.06.2023. године којим су укинуте пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1460/22 од 01.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2000/2014 од 18.03.2022. године)
-У складу са одредбом члана 3а Закона о висини стопе затезне камате (,,Службени лист СРЈ“ бр. 32/93 и 24/94) Врховни суд Србије је у својим одлукама заузео правни став да за период од 24.01. до 08.04.1994. године у обрачун разлике до потпуне накнаде штете не узима се месечна стопа раста цена на мало, већ висина каматне стопе, јер објављени месечни коефицијент раста цена на мало у том периоду нема ретроактивну примену обзиром да је ступањем на снагу одлуке о новом динару инфлација заустављена. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 2640/2023 од 22.06.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 571/2021 од 20.04.2021. године)
-Треба напоменути да свакако првостепени суд има право да сачини службену белешку без учествовања оног на ког се односи и без његовог потписа, имајући у виду одредбу 125г Судског пословника. Првостепени суд је предметну службену белешку сачинио након што је прикупио податак, односно одређено саопштење пуномоћника и саме парничне странке, а иста је снабдевена и датумом поред потписа судије, из чега произилази да је предметна службена белешка сачињена у свему у складу са одредбама Судског пословника. Међутим, иако је службена белешка сачињена у складу са одредбама Судског пословника, првостепени суд је требао да сачини записник приликом узимања изјаве од тужиоца и његовог пуномоћника ван рочишта, сходно одредби члана 115 став 2 ЗПП, а имајући у виду садржину изјава, тј да су том приликом тужилац и његов пуномоћник правдали свој изостанак са заказаног рочишта. Такође, том приликом би, сходно члану 122 ЗПП-а записник о наведеним изјавама био потписан и од стране странке и пуномоћника, те се не би могла довести у сумњу његова аутентичност, а приликом сачињавања записника, странка би имала право да стави евентуалне примедбе. Како у конкретном случају, тужиоцу, нити његовом пуномоћнику, приликом давања изјаве пред судијом ван рочишта, којом приликом су правдали свој изостанак није дата прилика да се изјава записнички констатује, те да се потом овери њиховим потписима, првостепени суд је тужиоцу на наведени начин повредио право на расправљање, због чега је начињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 7 ЗПП-а, на коју овај суд пази по службеној дужности. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2435/23 од 08.11.2023. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 640/2021 од 27.12.2022. године)
-Тужиоци су од свог материјала, својих средстава, изградили предметни објекат, и по том основу су стекли својину грађењем, у складу са чланом 22 став 1 Закона о основама својинскоправних односа, и то, како траже у једнаким деловима. Међутим, имајући у виду да је породична стамбена зграда у катастру непокретности уписана као нелегално саграђен објекат (односно као објекат за који није издата не само употребна већ ни грађевинска дозвола) реализација уписа права тужилаца у јавну књигу, како на стамбеном објекту тако и на предметном земљишту, зависи од околности да ли ће за објекат бити издата употребна (а тиме и грађевинска) дозвола, односно да ли ће објекат бити озакоњен. Како спорни објекат није озакоњен, право на земљишту на ком се налази тужиоци могу оставрити само у складу са одговарајућим одредбама Закона о планирању и изградњи и Закона о озакоњењу објекта, из ког разлога захтев за утврђење права коришћења на градском грађевинском земљишту није основан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2878/23 од 15.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2003/2022 од 23.03.2023. године)
-О правном преображају основа по коме тужилац оставрује своја права због губитка зараде говори члан 195 став 2 ЗОО-а. Становиште је овог суда да из наведене одредбе јасно произилази да када надлежни суд оштећеном лицу за убудуће утврди месечну новчану ренту која представља извесни губитак зараде у будућности коју би лице остваривало да није било штетног догађаја, то се од тог момента сваки даљи губитак зараде који не покрива тако досуђена новчана рента, може накнадити једино путем правног института измене новчане ренте у смислу члана 196 ЗОО-а и под условима прописаним тим чланом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3200/23 од 23.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1423/2019 од 10.09.2020. године)
-Жичара у покрету и корпе за превоз скијаша које су њен саставни део, представљају опасну ствар тј ствар која по свом положају и својствма представља повећану опасност од повређивања, те у конкретном случају одговорност туженог постоји по основу створеног ризика, из којих разлога су наводи туженог да је тужилац користећи жичару сам пристао на ризик који носи њена употреба, као и само скијање, неприхватљиви. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2649/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5089/2022 од 13.06.2023. године)
-Брисање хипотеке се може, али и не мора тражити у случају испуњења потраживања. Према томе, наводи тужиоца о изосталом тражењу брисовне дозволе од стране туженог не указују да зајам није враћен. Тужени располаже исправама о враћању зајма насупрот којим тужилац није могао ни исходовати реализацију хипотеке. Таква ситуација не доводи туженог у позицију неодложне потребе да хипотеку обрише. Према томе, обавеза туженог према тужиоцу је престала. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3241/23 од 21.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4261/2023 од 21.06.2023. године)
-Правилно је првостепени суд на основу утврђене садржине спорне објаве на фејсбук профилу закључио да је објављивањем текста у ком се тужиоцу ставља на терет да износи неистине, измишљотине и клевете на рачун колега и професора, те да блати углед Факултета, тужени повредио права личности тужиоца и то његову част и углед. Тужилац је у време објављивања спорног текста на друштвеној мрежи фејсбук имао статус редовног студента факултета, своје студентске обавезе успешно је испуњавао и није имао било каквих проблема, што се променило поред осталог и након објвљивања изјаве туженог. Садржај профила Савеза студената на друштвеној мрежи фејсбук је јавно видљив, профил је праћен од стране већег броја људи, нарочито студената, а објаве је могуће делити и преко других профила, што је у конкретном случају утицало на пажњу који је спорна објава добила у студентским круговима, о чему је обавештен и тужилац, а што је код њега проузроковало осећај немоћи и психичке узнемирености. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1495/23 од 15.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11627/2019 од 08.02.2023. године)
-Тужба за сметање поседа се може преиначити у истој парници сметања поседа све до њеног закључења, променом истоветности захтева под условом да је тужба преиначена у року из члана 77 Закона о основним својинскоправним односима. Рок за благовременост тужбе због сметања поседа рачунаће се од дана када је настало сметање, односно од дана када се сазнало за учиниоца и сметање, па до дана када је коначно опредељен тужбени захтев. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6629/23 од 01.11.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2116/2023 од 29.05.2023. године)
-Странке су закључиле уговор о динарском кредиту са валутном клаузулом. Одредбом члана 34 став 8 Закона о девизном пословању прописано је да је дозвољено уговарање у девизама у Републици, с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима. У том случају се страна валута користи само као валориметар - валута обрачуна обавеза уговорача, које се измирују у динарима. Сагласно томе, тужиља накнаде и трошкове чије враћање тражи није платила у валути евро већ у домаћој валути – у противвредности стране валуте која је у уговоном односу са туженом коришћена као валута обрачуна по курсу на дан плаћања. Зато тужиља не може основано тражити да се тужена обавеже на исплату њеног новчаног потраживања у страној валути, његове динарске противвредности по курсу на дан исплате, већ само у износима плаћеним туженој у домаћој валути. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 20530/2022 од 16.03.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2496/20 од 06.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8835/2019 од 24.02.2020. године)
-Одредбом члана 193 став 2 Закона о извршењу и обезбеђењу (,,Службени гласник РС“, бр. 106/2015, 106/2016-аутентично тумачење, 113/2017-аутентично тумачење и 54/2019), прописано је да купац стиче право својине на непокретности даном доношења закључка о предаји. Ставом четвртим овог члана прописано је да против закључка о предаји непокретности може се поднети захтев за отклањање неправилности у року од 8 дана од дана достављања закључка. Решење о усвајању захтева има само дејство основа за накнаду штете, јер је ставом 5 члана 193 ЗИО прописано да решењем којим се усваја захтев за отклањање неправилности из става 4 овог члана не дира се у стечено право својине купца. Тужени је на описани начин постао власник непокретности одлуком државног органа, у складу са чланом 20 став 2 Закона о основама својинскоправних односа. Због правне природе оваквог начина стицања својине, при чему се право својине не извлачи из права претходника, него управо из одлуке државног органа, правилан је став нижестепених судова да се у посебној парници не може истицати захтев за ништавост уговора о продаји непокретности закљученог у поступку извршења и по одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 439/2022 од 26.01.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1437/2021 од 01.07.2021. године)
-У понуди поводом закључења спорног уговора о кредиту од 05.12.2013. године као врста и висина свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита наведена је фиксна једнократна провизија за обраду кредитног захтева у износу од 29.797,14 динара и годишња провизија за администрирање кредита у фиксном износу од 2.968,25 динара, што не одговара обрасцу обавезних елемената уговора који чини саставни део уговора према ком фиксна једнократна провизија за обраду кредитног захтева износи 29.836,53 динара, а годишња провизија за администрирање кредита износи фиксно 2.972,18 динара, нити износима који су према плану отплате кредита од тужиоца наплаћени на име провизије за обраду захтева и провизије за администрирање. Из наведеног произилази да тужена банка није доставила доказ да је у предуговорној фази упознала тужиоца са врстом и висином трошкова кредита, јер је писани образац понуде који се налази у списима предмета сачињен 05.12.2013. године, дакле након закљученог уговора кредиту од 30.09.2013. године, нити је тужилац садржином наведене понуде у предуговорној фази обавештен о врсти и висини накнада у апсолутном износу које падају на његов терет па су спорне уговорне одредбе неодређене у смислу чланова 8 и 19 став 1 тачка 12 Закона о заштити корисника финансијских услуга. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 22189/2022 од 02.03.2023. године којом је преиначена пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4726/20 од 28.09.2022. године и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1168/2020 од 01.06.2020. године)
-Чињеница јесте да је првостепени суд пропустио да наведе да ли је и на који начин ценио држање парничних странака приликом њиховог суочења на рочишту 10.12.2019. године, и то пре свега тужиље. Међутим, с обзиром да првостепени суд кључне чињенице за одлучивање о основаности тужбеног захтева, а имајући у виду предмет спора, суштински базирао на писаним доказима, и то пре свега потврдама које је приложио тужени, а и из којих произилази да тужиља према туженом, на име режијских трошкова и на име закупнине предметног стана, нема више никаквих потраживања према туженом по тим оснвама, с чиме се тужиља и сагласила потписивањем тих потврда, у датој ситуацији пропуст суда да приликом оцене доказа наведе да ли је и на који начин ценио држање парничних странака приликом њиховог суочења, представља релативно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 ст. 1 ЗПП, због које се, пресуда у споровима мале вредности, сходно одредби члана 479 ст. 1 ЗПП, не може побијати. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8015/20 од 08.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5016/18 од 14.09.2020. године)
-У конкретном случају, извршење продајом спорног стана је први пут предложено у предлогу за извршење. У току извршног потупка извршни повериоци су повукли предлог за извршење на другим непокретностима, а по сазнању да упис у листу непокретности не одговара стварном стању власништва на посебним деловима зграде. Они нису повукли предлог за извршење на овде спорном стану, иако су иста сазнања имали и у односу на ову непокретност. Сазнања о промени уписа права власништва имао је и суд који је спроводио поступак извршења, али није омогућио тужиљи да као треће заинтересовано лице благовремено оствари право на истицање приговора, већ је такво право она искористила тек када је спроведен закључак о другој јавној продаји и непокретност додељена купцу у извршном поступку. То поступање органа тужене чини незаконитим и неправилним. Такво поступање је у узрочној вези са штетом која је настала за тужиљу, а која се и према становишту овог суда мери тржишном вредношћу непокретности коју је имала у власништву. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1211/23 од 25.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 109/2022 од 29.03.2022. године)
-Тужиоци као нови власници који су предметно земљиште добили у поступку реституције, ступају у правни однос са закупцем на место закуподавца по сили закона. То је однос кои наступа по самом закону,па је имајући то у виду неосновано инсистирање да тужиоци нису активно легитимисани указивањем да они нису потписници предметног уговора о закупу. Са правоснажношћу и извршношћу решења о враћању предметне парцеле у поступку реституције, тужиоцу су ступили у правни однос који је по основу уговора о закупу претходни власник, Република Србија – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, засновао са овде туженим као закупцем. У том правном односу закуподавац је толерисао кашњење у исплати закупнине, па је у случају задоцњења са уплатом практично закупцу остављен додатни рок за измирење дате обавезе и такво поступање претходног власника, Републике Србије – Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, као закуподавца који је примио закаснелу уплату, јесте у складу са чланом 584 ст. 1 ЗОО, који се у складу са чланом 70 Закона о пољопривредном земљишту примењује и на раскид уговора о закупу пољопривредног земљишта у државној својини, којим је прописано да закуподавац може отказати уговор о закупу ако закупац не плати закупнину ни у року од 15 дана пошто га је закуподавац позвао на плаћање. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2137/23 од 16.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 324/22 од 19.04.2023. године)
-Наиме, велика или груба неблагодарност као услов за опозив поклона је правни стандард о чијем постојању суд закључује на основу свих околности случаја, ценећи га вредносним мерилима заснованим на правилима морала и добрих обичаја, имајући при томе у виду целокупни однос странака након учињеног поклона, односно целокупни контекст њихових међусобних односа. С тим у вези, супротно ставу првостпеног суда, од значаја је и однос поклонопримца према лицима блиским поклонодавцу, уколико евентуалну неблагодарност према тим лицима поклонодавац доживљава као неблагодарност према себи самом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1869/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7661/2021 од 14.02.2023. године)
-Не могу се прихватити наводи Вишег суда у Новом Саду да није стварно надлежан из разлога што у траженом износу тужилац тражи главницу дуга и урачунату уговорену камату и законску затезну камату, обзиром да се под главним захтевом у смислу члана 28 Закона о парничном поступку подразумева захтев странке због кога се поступак води, а камате и остала споредна тражења се не узимају о обзир ако не чине главни захтев, што у овој правној ствари није случај, јер је тужилац као главни захтев поставио захтев за исплату главнице са урачунатим каматама. Тужилац тражи исплату означеног износа, те суд не може одлучујући о стварној надлежности, да разграничава да ли је у траженом износу обухваћен износ главнице дуга са обрачунатим каматама. Тужилац тражи јединствен износ и он је предмет одлучивања у конкретној правној ствари, а суд ће мериторном одлуком одлучити о основаности тог захетва. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Р 21/23 од 16.11.2023. године којим је одређно да је стварно надлежан Виши суд у Новом Саду)
-Тужилац је у чињеничним наводима тужбе прецизно описао непокретност у односу на коју тражи заштиту права државине, наводећи место, улицу, бр. катастрске парцеле и катастарску општину у којој се непокретност – паркинг бр. 2 налази. Међутим, у самом тужбеном захтеву, којим је суд везан, тужилац је навео само да се ради о паркингу бр. 2, док није наведену непокретност идентификовао адресом, бр. катастрске парцеле, ознаком катастарске општине у којој се непокретност налази, па стога навођење да су поменуте радње сметања државине десиле на паркинг месту бр. 2, чини тужбени захтев у овом делу недовољно опредељеним и неуредним. Наиме, објекти државинске заштите морају бити јасно и прецизно наведени и означени у тужби и у решењу о сметању државине које суд доноси, а све из разлога извршивости одлука и остварења како постојеће тако и будуће државинске заштите која се остварује у случају поновног сметања односно узнемиравања државине на исти или сличан начин, а на основу претходног решења и то у извршном поступку. Дакле, неуредан тужбени захтев као такав није извршив, те се тако постављеним захтевом не може пружити заштита државини. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5761/23 од 25.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11668/2020 од 21.03.2023. године)
-Тужиља ставом два петита предметне тужбе тражи излучење на покретним стварима које се налазе у предметном стану, конкретно тужбеним захтевом тражи утврђење да су покретне ствари које се налазе у стану у њеном искључивом власништву, те утврђење да је извршење одређено решењем Основног суда у Новом Саду пописом, проценом продајом покретних ствари које се налазе у стану недопуштено, те тражи укидање решења о извршењу Основног суда у Новом Саду и стављање ван снаге закључка јавног извршитеља, као и укидање свих спроведених радњи. На овакав начин тужиља је тужбени захтев уопштено определила, не тражећи излучење тачно, индивидуално одређене покретне ствари, стога овај другостпени суд налази да у околностима дате ситуацие, тужиљи не припада правна заштита коу тражи. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4082/23 од 24.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8925/22 од 17.02.2023. године)
-У конкретном случају, тужиоци су у кривичном поступку који је вођен против овде туженог као окривљеног поднели имовинскоправни захтев којим су прекинули рок застарелости потраживања накнаде штете и за све време трајања кривичног поступка постојао је прекид застарелости. Окончањем кривичног поступка застарелост је почела тећи изнова од дана када је тај поступак окончан, односно од дана када је тужиоцима достављена пресуда Врховног суда. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1804/23 од 26.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2851/2022 од 12.04.2023. године)
-Правилно је првостпени суд одбио приговор туженог да тужилац није активно легитимисан да тражи враћање зајма јер је позајмио женин новац, односно да је враћање зајма могла да тражи евентуално тужиочева супруга. Ово из разлога што извор средстава које зајмодавац даје зајмопримцу није ни од каквог утицаја на активну легитимацију тужиоца, коју црпи из закљученог уговора о зајму, у ком је он означен као зајмодавац и коме се тужени обавезао да наведени износ врати. Питање начина на који је зајмодавац обезбедио новац излази из оквира облигационог односа странака и није од значаја за одлучивање. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1253/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 52306/2021 од 08.02.2023. године)
-Уколико штета настане као резултат уобичајених опасности и ризика бављења одређеном спортском активношћу искључено је право на накнаду штете, тако да услов за примену општих правила о одговорности за штету коју претрпи спортиста при бављењу спортским активностима представља изузетност ризика и неуобичајености опасности конкретног случаја. У конкретном случају из утврђених чињеница не произилази да је постојала изузетност ризика и неуобичајеност опасности јер је малолетни тужилац у предметни спортско-рекреативни центар дошао уз пристанак својих родитеља, након чега су запослени туженог у свему испоштовали правила туженог да дочека тужиоца и његове другове, одрађено је загревање, усменим путем су обавештени о основним правилима понашања и над истима је вршен одговарајући надзор. До повређивања тужиоца није дошло услед кршења правила о безбедном коришћењу трамболине, већ због начина на који је тужилац изводио салто односно зато што је при завршетку салта глава тужиоца контактирала са коленима и дошло је до повређивања. Уобичајена опасност и ризик вежбања на трамболини представља управо могућност повређивања због неправилног или неодговарајућег доскока на трамболину. Стога пристанак оштећеног на дозвољени ризик представља основ искључења одговорности туженог за штету коју је претрпео тужилац, те нема места примени општих правила о одговорности за штету, па је ожалбена одлука преиначена и тужбени захтев у целости одбијен као неоснован. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1962/23 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4663/2022 од 11.05.2023. године)
-У погледу навода жалбе туженог да је погрешном применом материјалног права, као осигуравач возила, обавезан на исплату када се има у виду утврђење да је пропуст управљача пута што није поставио адекватну саобраћајну сигнализацију, овај суд указује да из одредаба члана 897, 940 и 941 ЗОО-а, а у вези са одредбама члана 178 ЗОО-а, произилази обавеза накнаде штете тужиоцима од стране туженог, као организације за осигурање код које је у време незгоде предметно возило било осигурано од аутоодговорности, независно од одговорности туженог Града Новог Сада који одговара по другом основу, с тим да тужени осигуравач не одговара за штету у истом обиму према тужиоцу и тужиљи, јер тужилац као ималац возила које је учествовало у незгоди не може имати својство трећег лица, како је то погрешно нашао првостпени суд. Према одредби члана 178 ст. 3 ЗОО-а, у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету, ако нема кривице ни једног, имаоци одговарају на равне делове, ако разлози правичности не захтевају нешто друго. Следом тога, како је у конкретном случају утврђено да нема кривице ниједног имаоца возила, а разлози правичности спрам утврђених околности случаја не захтевају нешто друго, тужени као осигуравач другог возила, има обавезу у смислу чланова 897, 940 ст. 1 и 941 ст. 1 ЗОО-а да тужиоцу накнади половину штете коју је претрпео и за ту половину би постојала солидарност обавезе са обавезом туженог Града Новог Сада, у смислу члана 206 ЗОО, док би за преосталу половину до пуног износа постојала само обавеза туженог Града. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1543/19 од 26.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9813/16 од 05.02.2019. године)
-Имајући у виду да је тужилац у току првостепеног поступка приложио доказе на околност да је разлог једностраног раскида уговора о финансијском лизингу чињеница што прималац лизинга није био у могућности да испуни обавезу по тако закљученом уговору о доспелости, те да је возило враћено, као и да је јавно доступна чињеница да је над корисником лизинга закључен стечајни поступак због трајне неспособности за плаћање, произилази да је очигледно да из сопствених средстава прималац лизинга није могао измирити обавезу према тужиоцу као даваоцу финансијског лизинга, те да је у датој ситуацији, у погледу закљученог уговора о јемству између тужиоца и туженог, за испуњење обавезе примаоца финансијског лизинга, требало применити одредбу члана 1004 ст. 2 ЗОО, а која јасно прописује изузетак од правила код супсидијарног јемства у погледу постојања обавезе повериоца да прво захтева испуњење обавезе главног дужника. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6784/21 од 18.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9979/2019 од 14.12.2020. године)
-На ствари датој на уживање и коришћење никада се не може стећи власништво одржајем јер такав основ поседовања није довољан да би се могло по том основу стећи власништво ствари. Прекаријална државина није подобна за стицање стварних права одржајем, што је у конкретном случају, јер су правни претходници тужиоца прекаријално користили сувласнички удео А.А. на спорним некретнинама, по основу права које је искључиво везано за постојање воље А.А. као сувласника спорних некретнина. Таква државина није савесна у смислу правила о ванредном одржају, обзиром да престаје када сувласник затражи враћање у судржавину спорних некретнина. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2556/23 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10672/2022 од 16.05.2023. године)
-У конкретном случају, тужилац је у циљу доказивања одговорности туженог по основу каско осигурања доставио само полису каско осигурања, иако из садржине наведене полисе произилази да њен саставни део чине и Услови за осигурање моторних и шинских возила (каско), те овај суд налази да сходно одредби члана 231 ЗПП, недостављањем наведених услова, тужилац, на коме је био терет доказивања, није доказао да ли су испуњени претходно уговорени услови за накнаду штете по основу ове полисе, те самим тим није доказао испуњеност услова за утврђење одговорности туженог. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7124/23 од 11.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9915/2017 од 21.10.2020. године)
-За уговор о поклону битно је да постоји споразум између поклонодавца и поклонопримца о предмету поклона и воља да се тај предмет поклони, односно прими као поклон. Карактеристика овог уговора је у томе што постоји бесплатно давање, односно што поклонодавац учињеним поклоном не добија право на противчинидбу и такву чинидбу извршава добровољно. Битни елементи уговора су предмет поклона и намера-воља да се поклон учини, а побуда за закључење уговора улази у саму основу уговора. Мотив или побуда је унутрашњи разлог за предузимање неке радње, односно разлог да се у конкретном случају закључи уговор о поклону. Иако је одредбом члана 53 став 1 ЗОО, прописано да побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност код уговора без накнаде, побуда утиче ако се на њу позива странка која за своје давање не прими никакво супротно давање (поклонодавац), јер је она определила поклонодавца да учини поклон. Стога побуда улази у основ уговора и када се она не оствари отпада и сам основ уговора, због чега је такав уговор у смислу члана 52 ЗОО ништав. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2724/23 од 19.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 35297/2021 од 05.05.2023. године)
-Имајући у виду одредбу члана 165 Закона о наслеђивању којом је прописано да поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес, правилно је становиште првостепеног суда да тужиља нема правни интерес. Наиме, тужиља као мајка покојног А.А. не улази у круг законских наследника, јер је иста наследник другог наследног реда, док су законски наследници првог наследног реда деца покојног, а тестаментални наследници, овде тужени. Како тужиља нема правни интерес, будући да не улази у круг потенцијалних законских наследника, односно наследника који могу бити позвани на наслеђе у случају да се предметно завештање поништи, те се примењује законски основ наслеђивања, произилази да иста не може захтевати поништај завештања у складу са одредбом члана 165 Закона о наслеђивању. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1056/23 од 23.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2576/19 од 18.10.2022. године)
-Из стања у спису предмета прозилази да је тужиоцу уз предметни уговор о кредиту уручен и план отплате кредита и преглед обавезних елемената уговора, који се налазе у спису предмета, као и да је у члану 21 тог уговора о кредиту наведено да својим потписом уговора корисник кредита потврђује да је упознат са општим условима пословања банке, да му је од стране банке уручена понуда за закључење уговора, као и да је обавештен да на свој захтев може добити/да је добио нацрт уговора о кредиту, уз остављање примереног рока за прихватање понуде за закључење уговора. Међутим, понуда за закључење уговора, која се помиње у члану 21 истога, не налази се у спису предмета, те се не може утврдити њена садржина, односно не може се са сигурношћу утврдити да је у истој јасно исказана висина и обавеза плаћања предметне накнаде за обраду кредитног захтева и да ли је иста исказана кроз ефективну каматну стопу или није, а терет доказивања ове чињенице је био на туженој, што тужена није доказала, па се стога има сматрати да тужиоцу пре закључења предметног уговора, понуда није учињена. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3759/23 од 24.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12518/20 од 20.11.2020. године)
-Жалитељка је законска наследница иза пок. тужиоца, односно универзални сукцесор која је даном смрти оставиоца ступила у сва његова наследива права и обавезе па у том смислу за ступање у ову парницу на место тужиоца није од значаја чињеница коју имовину је жалитељка наследила решењем о наслеђивању. Стога су без основа жалбени наводи којима жалитељка указује да није наследила локал и прикључак на електроенергетску мрежу који су предмет спора. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7471/23 од 13.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24929/20 од 13.04.2023. године)
-Тврдња туженог је да у конкретном случају нису били предвиђени пенали за случај кашњења, будући да се ова одредба из предуговора не налази у уговору о купопродаји, због чега сматра да нема основу за исплату истих. Са друге стране , у поступку је утврђено да је тужилац у периоду од шест месеци након истека рока из предуговора био подстанар и плаћао месечну закупнину стана у износу од 220 евра. При таквом стању ствари, имајући у виду да суд није везан правним основом тужбе, на шта тужилац основано указује жалбом, изостало је бављење првостепеног суда утврђивањем (не)постојања рока за завршетак радова на предметном стану према уговору о купопродаји. Наведена чињеница је од значаја за утврђивање евентулног постојања другог правног основа (материјалне штете) из ког би произилазила обавеза туженог да тужиоцу накнади потраживан износ од 1.320,00 евра (при чему је правилно првостпени суд закључио да исти не представља уговорну казну у смислу чл. 270 ЗОО). Притом, у ситуацији где је са једне стране предуговором био предвиђен рок за завршетак радова, односно предају поседа тужиоцу (31.03.2020. године), те да је према важећим прописима који регулишу област изградње (између осталог члан 149 Закона о планирању и изградњи), произилази обавеза инвеститора да након издате грађевинске дозволе, а пре почетка изградње, одреди рок за завршетак радова који мора бити наведен на табли којом је обележено градилиште (те је импликативно да је управо то рок кои је унет у предуговор), на туженој страни је терет доказивања да у конкретном случају није постојао предвиђени рок за завршетак радова на спорном стамбеном објекту. Све наведено је од значаја за утврђивање постојања и обима материјалне штете која се евентуално огледа у плаћању закупнине подстанарског стана услед кашњења туженог у изградњи и предаји спорног стана тужиоцу у посед. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2877/23 од 26.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 54304/2021 од 28.04.2023. године)
-Рокове за привођење неизграђеног грађевинског земљишта намени одређеној урбанистичким планом садржао је Закон о грађевинском земљишту (,,Службени гласник РС“ бр. 23/90) који је престао да важи ступањем на снагу Закона о планирању и изградњи из 2003. године. С тим у вези околност да доцнији Законски прописи који су регулисали грађевинско земљиште, планирање и грађење (раније важећи и сада важећи Закон о планирању и изградњи) не садржи рокове у погледу привођења земљишта планираној јавној намени ( при чему те рокове по правилу не садрже ни плански акти) несумњиво не може бити тумачена на штету власника земљишта. Планирање подразумева постојање рокова планирања, а планови постојање рокова за њихово спровођење и реализацију. Стога и урбанистичко планирање претпоставља постојање рокова реализације, због чега урбанистички планови ( посебно планови детаљне регулације односно детаљног решења) морају садржати рокове спровођења и реализације истих, јер се у супротном губи сврха планирања. Тиме се ствара извесност код власника непокретности не само у погледу обима већ и (најмање, оквирне и приближне) дужине трајања ограничења права и дужине трајања обавезе које мора трпети (конкретно као власник непокретности планиране за јавну намену). Напред наведени Планови туженог не садрже ни оквирне рокове за спровођење и реализације, и не доприносе отклањању неизвесности на страни власника непокретности планиране за јавну намену. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3053/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24881/2021 од 14.09.2023. године)
-Грађанско одељење Врховног суда је на седници одржаној 02.04.2019. године усвојило правно схватање да је ништава одредба уговора о кредиту о индексирању динарског дуга применом курса ЦХФ која није утемељена на поузданом писаном доказу да је банка пласирана динарска средства прибавла посредством сопственог задужења у тој валути (ЦХФ) и да је пре закључења уговора кориснику кредита доставила потпуну писану информацију о свим пословним ризицима и економско финансијским последицама које ће настати применом такве клазуле. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2801/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2616/2019 од 26.06.2023. године)
-Одредба члана 172 ст. 1 ЗОО, прописује одговорност тужене ако је штете настала као последица таквог рада њеног органа који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења. Другим речима, примена неодговарајуће законске норме не представља безусловно повреду овлашћења у вршењу функције државног органа уколико је поступао у оквиру законског овлашћења. Ради заштите права странака, у циљу отклањања последица погрешног тумачења правне норме прописана су одговарајућа правна средства по којима су надлежни органи поступали у управном поступку, односно управном спору. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2002/21 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7936/2022 од 03.04.2023. године)
-Овај суд је нашао да су основани жалбени наводи тужиоца да је погрешан став првостепеног суда којим сматра да тужилац потражује ,,камату на камату“. Наиме, како из утврђеног чињеничног стања произилази да се тужилац дана 26.06.2015. године обратио туженој подношењем трошковника – захтева за накнаду трошкова одбране у износу од 54.000,00 динара, а да је тужена дана 26.07.2017. године на рачун пуномоћника тужиоца исплатила наведени износ, произилази да је тужена била у доцњи од 26.09.2015. године, када је настала обавеза, па све до 26.07.2017. године, када је тужена исплатила потраживани износ на рачун пуномоћника тужиоца, за који период тужиоцу припада законска затезна камата у износу од 12.172,64 динара на износ дуга од 54.000,00 динара, како је правилно првостепени суд и обавезао тужену. Међутим, по ставу овог суда, на досуђени износ од 12.172,64 динара тужиоцу припада законска затезна камата и то од 27.07.2017. године. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1658/20 од 08.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10869/19 од 11.02.2020. године)
-У конкретном случају, предмет тужбеног захтева је исплата новчаног износа од 667.629,58 динара, који чини износ од укупно 331.416,11 динара главнице, 50.067,07 динара редовне камате и 285.640,11 динара затезне камате, износ од 506,56 динара трошка опомене, као и износ од 50.449,86 динара обрачунате затезне камате на наведене укупне износе. Како сходно одредби члана 28 ст. 2 ЗПП камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка се не узимају у обзир код утврђивања вредности предмета спора, наведени спор је спор мале вредности, с обзиром да вредност главног захтева – износ од 331.416,11 динара представља износ од 2.819 евра, рачунајући по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, када је курс био 1:117,55. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 251/22 од 18.02.2022. године којим се оглашава стварно ненадлежним и списи предмета П 1103/2021 уступају Вишем суду у Новом Саду, као ставрно и месно надлежном суду)
-Неосновано тужиља и у жалби истрајава на ставу да је предметни уговор о преносу потраживања од 31.07.2015. године (према њој) ништав, из разлога што на дан закључења овог уговора, односно на дан преноса потраживања, тужиља није имала статус предузетника (будући да је у међувремену њена предузетничка радња брисана из регистра) већ физичког лица, указујући жалбом да се на правни однос између странака има применити одредба чл. 39 ст. 2 Закона о заштити корисника финансијских услуга којом је прописано да банка потраживања из једног уговора може уступити само једној банци. Наведено стога што је спорни уговор о преносу потраживања правно ваљан, те нема елемената ништавости из разлога што је тужиља као дужник у моменту закључења оба уговора о кредиту имала статус предузетника, због чега је пренос спорног потраживања са тужене банке на туженог био дозвољен и извршен у складу са одредбама материјалног права (чл. 42а Одлуке о управљању ризицима банке на коју упућује одредба чл. 39 тачка 7 Закона о заштити корисника финансијских услуга). Чињеница да је у међувремену, након закључења оба уговора о кредиту и покретања извршног поступка, а пре закључења предметног уговора о преносу потраживања тужиља изгубила статус предузетника (као последицу брисања њене предузетничке радње из регистра) није од утицаја на пуноважност уговора о преносу потраживања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2006/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3242/2017 од 22.11.2022. године)
-Правилан је закључак првостпеног суда суда да је у конкретном случају прекид застарелости потраживања настао и поред обуставе покренутог извршног поступка, до које је дошло јер предметне непокретности, иако уписане у јавној књизи катастра, у природи нису постојале пошто су биле срушене. У конкретном случају нема места примени одредбе члана 389 ЗОО која прописује да се сматра да прекид застаревања, извршен подизањем тужбе или којом другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, није наступио ако поверилац одустане од тужбе или радње коју је предузео, као и да се сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена. Ово из разлога што је извршење обустављено јер су извршни дужници променили природу ствари на којој је установљена хипотека, те обустава извршног поступка није била последица одустанка овде тужиоца, већ немогућности извршења продајом хипотековане имовине због њеног непостојања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1129/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11741/21 од 06.12.2022. године)
-У конкретном случају у предметни стан уселила се мајка туженог још 1982-1983. године, у ком стану тужилац од тада па све до сада непрекидно живи. У том контексту, првостепени суд пропушта да се бави питањем да ли наведено , спорном објекту даје значење дома за туженог. Са друге стране, тужени је незапослен, корисник је социјалне помоћи и нема других непокретности у власништву, те да ли је могућности да обезбеди други објекат за становање, или је становање у спорном објекту за туженог од егзистенцијалне важности, и да ли би без могућности становања у том објекту он и његова породица били бескућници, те да ли је супростављени интерес тужилаца несразмеран интересу туженог. У наведеном контексту, одредба члана 8 Европске конвенције се најпре примењује у односима између државе са једне стране и појединца, који је социјално угрожен. Неопходно је испитати да ли је тужбени захтев усмерен ради остварења легитимног циља, у смислу да ли би државином туженог на спорном стану били угрожени интереси националне и јавне безбедности државе, економска добробит земље, те да ли је исељење неопходно ради спречавања нереда или криминала, заштите морала и здравља, права и слободе других лица. Поред тога, потребно је да исељење туженог буде неопходно демократском друштву, што је најсложенији критеријум који захтева одмеравање интереса туженог да заштити свој дом и интереса тужилаца да остваре свој легитимни циљ. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2555/23 од 21.09.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1329/2021 од 22.05.2023. године)
-Међутим, иако је тужена у овом поступку доставила понуду, иста није пружила доказе на околност да је тужиоцу наведену понуду уручила у предуговорној фази закључења предметног уговора, с обзиром да је тужена доставила само прве две стране предметне понуде, а на којима се не налази датум када је иста уручена тужиоцу, из чега поризилази да тужена није доказала да је тужиоцу пре закључења предметног уговора о кредиту уручена писана понуда прописане садржине, те да је тужилац управо у предуговорној фази на прописан начин упознат са чињеницом да на његов терет пада накнада за обраду кредитног захтева, односно да банка исту наплаћује од корисника кредита и у ком износу ће банка исту наплатити у конкретном случају. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6823/20 од 20.9.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11475/19 од 01.06.2020. године)
-Тужени у жалби истиче да је суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из разлога што предметну пресуду није јавно објавио одмах након закључења главне расправе. Са тиме у вези овај суд налази за сходно да укаже туженом да је тачно да одредба 477 ЗПП-а прописује да се у споровима мале вредности пресуда објављује одмах по закључењу главне расправе, те да првoстепени суд није тако поступио, али наведено поступање, супротно жалбеним наводима туженог, не представља битну повреду одредаба парничног поступка, нити на било који начин утиче на правилност и законитост побијане одлуке, будући да је првостепени суд у законском року донео писмени отправак пресуде, односно пресуду која је јасна, концизна и детаљно образложена, па ови жалбени наводи нису од утицаја на пресуђење овог другостепеног суда. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5817/23 од 27.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1185/20 од 30.03.2023. године)
-Наиме, доношењем Плана детаљне регулације Мишелука II у Новом Саду (,,Службени лист Града Новог Сада“ бр. 26/17) и Плана генералне регулације Мишелука са Рибњаком (,,Службени лист Града Новог Сада“ бр. 57/14), ограничено је право сусвојине тужилаца на спорним парцелама, и у делу који евентуално није фактички приведен намени, обзиром да то има за последицу забрану градње супротно планираном. Право тужилаца је ограничено и у ситуацији да поступак експропријације не буде спроведен. Наведено је потврђено ставом изнетим у пресуди Врховног касационог суда Рев 5845/20 од 13.03.2021. године, као и ставовима изнетима у одлукама Уставног суда РС Уж 472/14 од 25.02.2106. године и Уж 7852/16 од 31.05.2018. године. Стога јединица локалне самоуправе има обавезу да земљиште које је постало средство јавне својине експроприше ранијем власнику, односно да га изузме из поседа ранијег корисника, и да за то исплати одговарајућу накнаду. Из ових разлога, чињеница да се у конкретном случају не може са сигурношћу утврдити да ли су предметне парцеле у целости или пак делимично ушле у састав улице, није од значаја за пресуђење. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2652/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8087/2022 од 16.06.2023. године)
-Тужба против судије, који је притом самосталан и независтан у свом раду, потчињен само Уставу, потврђеним међународним уговорима, закону, општеприхваћеним правилима међунардоног права и другим општим актима, са захтевом да се судија обавеже на накнаду нематеријалне штете, јер је поступајући у предмету (овде конкретно у породичном спору који је иницирао тужилац) у вршењу судијске функције (процесном радњом или одлуком) повредио неко људско право странке зајамчено Уставом и законом (у конкретном случају подношење тужбе ради накнаде нематеријалне штете), код јасних правила о постојању имунитета и непостојању одговорности судије за грешке и пропусте у обављању судијске функције, не представља захтев о коме се може расправљати и одлучивати у смислу члана 1 ЗПП и у том смислу не може уживати судску заштиту. Са друге стране, потребно је нагласити да тужилац свакако има и право и могућност да своја права, за која сматра да су му повређена од стране тужене, као поступајуће судије у поступку у коме је он странка заштити, али то са успехом не може остварити подношењем тужбе директно против судије. Ово из разлога што је заштита странке јасно дефинисана и обезбеђена кроз Уставом и законом прописана правила о одговорности државе (са правом регреса против судије) и зато подношење тужбе непосредно против судије који поступа у одређеном предмету, може да указује на злоупотребу процесних права странке (члан 9 став 1 ЗПП). Дакле, подношењем овде предметне тужбе, која је усмерена само против судије, није исправан пут за остваривање и заштиту тужиочевих права, будући да услед наведених релевантних уставних и законских прописа, у конкретном случају нема туживости као процесне претпоставке за мериторно одлучивање, па ни правног интереса тужиоца за подношење ове тужбе, па је иста од стране првостепеног суда правилно одбачена. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4532/23 од 27.9.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2688/23 од 11.04.2023. године)
-Одредбама члана 15 до 57 Закона о становању и одржавању зграда (Сл. гласник РС бр. 104/2016 који је ступио на снагу 31.12.2016. године) уређено је управљање зградама. Према наведеним одредбама, послове управљања зградом (у стамбеној згради која има заједничке делове зграде и најмање два посебна дела чији су власници различита лица, што је и конкретан случај) врши стамбена заједница преко својих органа или професионални управник коме су поверени послови управљања. Тужиља својом тужбом оспорава законитост избора органа управљања зградом (професионалног управника), захтевајући од суда да наведену одлуку утврди ништавом. Међутим по оцени овог суда, избор органа управљања зградом не предстваља законом утврђено право појединца нити на закону засонован правни интерес, те се стога не ради о поступку из одредбе члана 1 ЗПП у коме суд пружа заштиту. Одредбе члана 122 до 131 наведеног Закона регулишу надзор над његовим спровођењем, као и над спровођењем прописа који се доносе на основу истог Закона. Из наведених законских одредби произилази да су органи управе овлашћени и у обавези су да врше контролу и предузимају мере ради отклањања незаконитих и штетних радњи и активности у циљу спровођења закона и у интересу грађана. Сходно томе у конкретном случају постоји надлежност органа управе, а не суда за одлучивање о захтеву тужиље за утврђивање ништавости одлуке која се односи на законитост избора органа управљања стамбеном зградом. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2845/23 од 05.10.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24502/2021 од 10.04.2023. године)
-Тужиљи је већ пре саобраћајне незгоде и пре повређивања било признато право на старосну пензију. Међутим, првостпени суд је пропустио да утврди по ком основу је тужиља стекла услове за старосну пензију, односно по основу којих послова је била пријављена на обавезно социјално осигурање, и у ком периоду је обављала те послове, па да следом тога оцени да ли је то било због утицаја на послове које више тужиља није у могућности да обавља и због којих губи зараду коју потражује у овој парници. У сваком случају, старосна пензија, као месечна новчана накнада која се остварује по основу осигурања за случај старости, на одређени начин представља приход од раније оствариване зараде, тако да се висина исте мора урачунати у износ изгубљене зараде. Другим речима, износ који је признат на име накнаде изгубљене зараде мора бити умањен за износ остварене старосне пензије, јер би у супротном дошло до неоснованог обогаћења тужиље, а што је првостепени суд пропустио да учини, тако да ће о томе морати да води рачуна у поновљеном поступку, како би се правилно утврдила висина накнаде штете на име изгубљене зараде. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1887/23 од 28.9.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6715/19 од 04.04.2023. године)
-Изузетно, адаптација може водити стицању својине на постојећем објекту, уколико постоји изричит споразум власника и градитеља у којем је јасно изражена сагласна и конкретна воља у том правцу. Тога у предметном случају нема, нити су тужиоци истицали да је договор био да се својина стекне путем адаптације простора, те су улагања тужилаца у изведене радове без значаја будући да нису поставили облигациониправни захтев, са ког разлога је супротно наводима жалбе, правилна одлука првостепеног суда када одбија извођење допунског вештачења на околност вредности свих изведених радова у спорним локалима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2157/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 14107/19 од 31.03.2023. године)
-За стицање права својине по основу уговора о откупу стана из друштвене својине није нужно извршити упис права својине, јер је од два предвиђена услова довољно испуњење само једног, с обзиром на то да упис у овом случају није конститутивног, већ декларативног карактера. Ово одступање од општег правила произилази из одредби Закона о становању (раније Закона о стамбеним односима), који дозвољава откуп и прописује све битне услове за закључење уговора о откупу (субјекта права на откуп до начина утврђивања откупне цене). Због тога право на откуп проистиче из самог закона, а не из права својине претходника, због чега код оваквог стицања својине преовлађују елементи оригинарног, а не деривативног стицања својине. За оригинарно стицање својине (по основу закона, наслеђем и одлуком државног органа) упис није нужан услов, због чега се закључењем пуноважног уговора о откупу стана, у конкретном случају, који тужена у току поступка није побијала, стиче право својине по самом закону, јер такав уговор има стварноправно дејство. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1028/23 од 20.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5922/20 од 09.11.2022. године)
-Овај суд налази да је првостпени суд на утврђене чињенице правилно применио релевантне материјално правне одредбе, конкретно одредбу чл. 11 Закона о облигационим и основама својинско правних односа у саобраћају у вези са одредбом чл. 14 ст. 1 тач. 1 и став 2 тог закона, налазећи да је тужена као авио-превозилац поступила у свему у складу са наведеним одредбама, обезбеђујући путницима за време чекања на аеродрому услед кашњења лета бесплатни оброк са месом и освежавајуће пиће у ,,Burger king“, као и приступ интернету. Околност што тужиља није конзумирала дате намирнице због тога што је вегетеријанац, не може се приписати у кривицу туженој, будући да за наведене животне навике тужиље никако није могла знати, нити је била дужна да то зна, већ је напротив, тужиља била дужна да тужену о томе благовремено обавести, што није учинила. Осим тога тужиљи је као путнику за време боравка на аеродрому била обезбеђена и одговарајућа интернет конекција, путем које су имали и могућност ступања у контакт са било киме преко друштвених мрежа, или савремених средства комуникације путем позива или писане комуникације, што је у данашње време, с обзиром на развој и напредак технике и технологије, сасвим животно логично и могуће. Такође, како из утврђених чињеница произилази да је тужена о кашњењу лета благовремено обавестила туристичку агенцију с којом је закључила уговор о превозу, пропуст те агенције да одоговарајућим путем пружи ту информацију путницима са којима је закључила уговоре о путовању, међу којима је и тужиља, не може се приписати у кривицу тужене. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7427/20 од 11.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8252/19 од 17.06.2020. године)
-Околност о великом ангажовању тужиоца у подмиривању потреба непокретног оца у последња три месеца његовог живота не води праву да од тужене захтева накнаду за такво ангажовање у испуњавању обавеза из уговора о доживотном издржавању. Према пуноважном уговору о издржавању према примаоцу издржавања у обавези су били тужилац и тужена. Испуњавајући своје обавезе из уговора, тужилац није стекао новчано потраживање од тужене. У конкретном случају тужилац и тужена су пружали издржавање свом оцу свако према својим животним приликама, а пок. отац је такво испуњење обавеза примао добровољно и без примедби. Тужена се по потреби ангажовала око лекара, њен ванбрачни супруг је набављао лекове за сада пок. примаоца, а тужена је редовно родитеље посећивала и доносила им храну. Дакле, примерено својим животним приликама пошто за разлику од тужиоца, није живела у заједничком домаћинству са пок. оцем, тужена је свакако испуњавала обавезу издржавања. Притом су обе парничне странке даваоци издржвања по уговору, с тим да је тужилац своје уговорне обавезе испуњавао живећи у домаћинству са родитељима, а тужена редовним долажењем и обилажењем родитеља. У тој ситуацији, није основан тужбени захтев којим је тражено да тужена исплати тужиоцу новчану тражбину на име његовог већег ангажовања у испуњавању уговора о доживотном издржвању према пок. оцу странака као примаоцу издржвању. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2003/23 од 18.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3612/19 од 05.04.2023. године)
-Како је у конкретном случају тужбени захтев декларативног карактера, дакле не односи се на новчани износ, већ на утврђење да је тужена изгубила право на законско наслеђивање, али због престанка заједнице живота са оставиоцем, правилно је првостепени суд поступио када је као вредност предмета спора узеп вредност имовине на коју тужена претендује, као супруга иза пок. А.А., у обиму од ½ дела, на основу брачне сутековине, будући да је за утврђење вредности предмета спора у поступцима са захтевима декларативног карактера, кључно утврдити шта је крајњи циљ ток утврђења. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6032/20 од 04.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 196/23 од 03.05.2023. године)
-За оцену да ли је повређен нужни наследни део није битно када је поклон учињен, већ су битне друге околности. Наиме, нужни законски наследни ред је императивно регулисан тако да га оставилац не може својом вољом мењати, и то ни у погледу броја лица која ће у конкретном случају имати право на нужни део, ни у погледу њихових квота, осим у случају искључења или лишења из нужног дела. Оставилац може располагати својом имовином за време свог живота и то неограничено правним пословима inter vivos целокупном својом имовином, без обзира на евентуално постојање лица која би требало да буду његови нужни наследници, која би имала права на нужни део, пошто то право постаје ,,право“ тек са тренутком делације. До тада је само правна нада која за собом не повлачи било каква ограничења у погледу располагања имовином, односно само уколико не би вређао права лица којима закон признаје право на нужни део. Дакле, оставиочева воља у односу на чињење поклона је ограничена и за ова ограничења морали би знати и оставилац – поклонодавац и поклонопримци, па се за поклонопримце може рећи да поклон примају под прећутним законским условима да се поклоном не вређа право на нужни део лица која то право буду имала према заоставштини оставиоца – поконодавца у тренутку његове смрти, а у циљу да би се обезбедило ефикасно право на нужни део и да би се спречило његово изигравање Без тога би право на нужни део могло да остане неостварено и зависило би у крајњој линији од воље оставиоца, па се институтом нужног дела то спречава. Зато сам појам института нужног дела намеће и могућност смањења поклона које је учинио оставилац за време свог живота. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2599/23 од 04.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1719/12 од 12.01.2023. године)
-Када се меница издаје као средство обезбеђења конкретног потраживања, она се по правилу може реализовати само ради наплате тог потраживања, осим уколико другачије није уговорено. Тужиља је као средство обезбеђења за случај неиспуњења своје обавезе из уговора о зајму на враћање износа од 30.000,00 динара (од ког је исплатила износ од 20.000,00 динара) залагаоници предала бланко меницу и бланко овлашћење за попуну меничног бланкета. Дакле, тужиља и тужени нису били у уговорном односу, меница није издата ради обезбеђења потраживања туженог према тужиљи нити је њему дато менично овлашћење да може у меницу унети недостајеће битне елементе, па нема сумње да је тужени злоупотребио бланко меницу и овлашћење ради наплате свог потраживања које не постоји. Из наведених разлога спорна меница (која је издата као средство обезбеђења обавезе из уговора о зајму закљученог са правним лицем, а коју је тужени (физичко лице) злоупотребио тако што је у исту унео битне мениче елементе и меницу активирао ради наплате свог непостојећег потраживања) не производи дејство и ништава је. Дакле, уколико је бланко меница предата у тачно одређену сврху, злоупотреба исте попуњавањем у другу сврху и предајом на наплату (непостојећег потраживања), чини меницу ништавом, а што произилази из одредбе члана 16 Закона о меници. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2657/23 од 21.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 36872/21 од 08.05.2023. године)
-За одлучивање о тужбеном захтеву који се односи на накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова и страха, потребно је да се обави вештачење од стране вештака медицинске струке, како би се утврдиле чињенице које се односе на постојање и висину ове штете, а терет доказивања ових чињеница је управо на тужиоцу. У конкретном случају тужилац није предложио да се изведе доказ медициснким вештачењем, због чега је овај суд становишта да тужилац, по правилима о терету доказивања из члана 231 ЗПП, није доказао чињенице од којих зависи одлука о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4615/23 од 12.09.2023. године којом се пресуђује и укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5874/19 од 29.07.2023. године)
-Наиме, иако предметни делови парцела у површини од 22 м2 нису приведени намени, а како ти делови парцеле због своје површине не могу представљати самосталну и грађевинску парцелу, те иако се у тој површини сада користи као део дворишта суседне парцеле (које нису у власништву тужиоца) то тужиоцу, супротно наводима жалбе, јесте ограничено право својине и на том делу парцеле, јер је услед пасивности туженог у дужем временском периоду и непривођења предметне непокретности планираној намени у целости, онемогућен у коришћењу и располагању својом имовином, те чињеница да поступак експропријације није спроведен не може да буде разлог да се тужиоцу не досуди накнада, јер се одговорност туженог управо састоји у пропусту његовог органа да спроведе тај поступак. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2747/23 од 12.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9256/22 од 30.06.2023. године)
-У конкретном случају се не ради о потрошачком спору, него о спору ради исплате по основу стицања без основа. Уговор о туристичком путовању, са којим је у вези и из кога је проистекло потраживање се не може поистоветити са уговором о пружању услуга који према чл. 5 ст. 1 тач. 23 Закона о заштити потрошача представља сваки уговор, који није уговор о продаји, у складу са којим продавац пружа или се обавезује да пружи услугу потрошачу, као што је израда или оправка одређене ствари или извршење одређеног физичког или интелектуалног рада, а потрошач плаћа или се обавезује да плати цену за услугу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5156/23 од 10.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10076/20 од 25.01.2021. године)
-Чињеница да мерама РС није био прописан ближи начин постављања дезобаријера испред улаза у објекат, није искључена дужност субјеката те обавезе да баријеру поставе на такав начин да коришћење дезобаријере не угрожава безбедност кретања уз/низ степеник испред улазних врата. Да тужена није поставила дезобаријеру на такав начин произиалзи из чињенице да се она померала када је тужиља закорачила преко ње, а што је даље довело до проклизавања, губитка равнотеже и повређивања при паду. Тужена као ималац ствари која је довела до повређивања у конкретном случају одговара за насталу штету применом члана 173 и 174 ЗОО. У поступку није доказала околности које искључују њену одговорност према члану 177 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2842/23 од 18.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 622/22 од 07.06.2023. године)
-Првостепени суд пропушта да да разлоге о битним чињеницама које се тичу одредбе члана 21 предметног уговора о кредиту, иако је исти прочитао у току доказног поступка, нити исти инкорпорира у чињенично стање. Наиме, из списа предмета, произилази да је у члану 21 уговора наведено да корисник својим потписом уговора потврђује да је упознат са општим условима пословања банке, да му је од стране банке уручена понуда за закључење уговора, као и да је обавештен да на свој захтев може добити/да је добио нацрт уговора о кредиту, уз остављање примереног рока за прихватање понуде за закључење уговора. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2202/20 од 21.09.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3237/2019 од 18.02.2020. године)
-Закон о парничном поступку свакако не предвиђа минималну вредност спора поводом кога се може покренути парнични поступак, односно истим није одређен минимални новчани износ поводом којег се може покренути и водити поступак. Стога, имајући у виду наведено, првостпени суд је одбацивањем тужбе супротно одредбама ЗПП, онемогућио тужиоца да расправља пред судом, чиме је побијано решење захваћено битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 7 ЗПП, из ког разлога је овај суд жалбу тужиоца усвојио, а побијано решење укинуто. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8731/20 од 25.9.2023. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24474/20 од 23.10.2020. године)
-Жалбени наводи којима се указује да није било могуће очистити снег са крова због тога што је кров под косином нису од значаја, будући да је у таквој ситуацији тужена била дужна да постави одговарајуће ознаке који би упозорили на опасност обрушавања снега са крова у складу са чланом 81 ст. 2 Одлуке о уређењу Града Новог Сада, а што у конкретном случају тужена није учинила. Тачни су жалбени наводи да тужена није била дужна да огради паркинг простор, али јесте била дужна да постави одговарајућу ознаку упозорења, и то на такав начин и на таквом месту да буде јасно уочљива и видљива свакоме коме прети опасност од обрушавања снега са крова зграде. У вези са жалбеним наводима да тужени има обавезу да заштити и упозори само пролазнике на тротоару, овај суд указује да исти нису тачни, будући да из одредбе члана 81 ст. 2 Одлуке о уређењу Града Новог Сада произилази обавеза да се ознакама упозорења упозоре сва лица, а не само пешаци који се крећу тротоаром, док се на заштиту безбедности угрожених делова тротоара односи део одредбе којом је прописана обавеза да се поставе запреке ради обилажења тих делова тротоара. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1876/20 од 28.09.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3082/19 од 20.02.2020. године)
-У конкретном случају предлог за извршење није одбачен, већ је правоснажно обустављен, због чега се наведена радња суда – доношење решења о обустави не може изједначити са решењем о одбачају тужбе. Овај суд је становишта да за примену застарелости није довољно учинити неку процесну радњу, већ је битан и њен исход. Да би тужба изазвала прекид застарелости неопходно је да буде успешна, тј. да тужилац није одустао од тужбе или да она није одбијена. Због обустављања извршног поступка из разлога што извршни поверилац није поступио у складу са закључком Основног суда у Новом Саду, којим му је наложено да у року од 5 радних дана суду достави потребну документацију, под претњом обуставе поступка, не настаје прекид застаревања подношењем предлога за извршење у том поступку. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1029/23 од 05.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8580/19 од 26.01.2023. године)
-Супротно жалбеним наводима туженог уговорена сума осигурања представља основ за утврђивање премије осигурања и максимална је обавеза осигуравача по штетном догађају, а како је то и прописано одредбама члана 14 предметних услова, а не основица за обрачун штете. Према одредбама члана 15 став 3 тачка 1 Услова за каско осигурање возила туженог, висина штете се код тоталне штете утврђује према стварној вредности возила на дан ликвидације штете умањеној за тржишну вредност остатка возила, а стварна вредност возила се утврђује на основу новонабавне вредности, старости возила, погонског учинка, општег стања, инвестиционих улагања и начина експлоатације, понуде и тражње уз примену одговарајућих мерила. Следом изнетог обавеза туженог као осигуравача је да сагласно одредбама члана 919 ЗОО-а тужиоцу исплати уговорену накнаду, односно накнади стварну штету на возилу, а максимално до уговорене суме осигурања умањене за уговорено учешће тужиоца у штети, а како је то међу странакма и уговорено. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1860/23 од 20.09.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 50132/21 од 11.04.2023. године)
-Наиме, када је реч о примени процесних правила, општи принцип је да су судови у обавези да примене правила поступка избегавајући како претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и потпуну флексибилност која би обесмислила процедуралне захтеве предвиђене законом. У конкретном случају усвајање захтева за понављање поступка само ради утврђење прекида поступка и одређивање наставка поступка са наследницом покојног тужиоца, која већ учествује у поступку у својству тужиље, представљало би претерани формализам, а науштрб начела економичности из члана 10 ЗПП према коме странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, и према коме је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8870/22 од 13.09.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 52259/21 од 29.06.2022. године)
-Основано се у жалби тужене указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то одредбе члана 324 ЗОО када је у целости усвојио тужбени захтев тужиоца. Према оцени овог суда, тужилац може потраживати законску затезну камату на исплаћени износ потраживања накнаде трошкова у вези са решавањем стамбеног питања од дана када је поднео захтев за утврђивање тог права (члан 279 став 2 ЗОО), односно 11.10.2016. године, а не од 04.08.2010. године као дана када му је признато главно потраживање. Ово из разлога што су захтеви које је раније тужилац подносио, како у управном поступку (2010. године), тако и у парничном поступку (2014. године) били правоснажно одбијени, па тужена није могла бити у доцњи са исплатом главнице пре подношења захтева за утврђење тог права који је усвојен, и то је захтев од 11.10.2016. године. При том, овај суд има у виду да је тужена признала и исплатила тужиоцу главно потраживање и за ранији период, односно од 04.08.2010. године, али према ставу овог суда у питању је природна облигација, с обзиром да је истоветан захтев тужиоца већ био правоснажно одбијен, при чему је она признала и испунила само главни дуг, а не и затезну камату. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2051/23 од 05.10.2023. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1786/22 од 16.05.2023. године)
-Оштећено лице има право на новчану сатисфакцију због повреде угледа и части уколико постоји узрочно – последична веза између догађаја којим је штета изазвана и настанка нематеријалне штете, као и ако постоји уверење суда да је у конкретном случају правично да се оштећеном лицу досуди новчана сатисфакција. С тим у вези, овај суд је посебно имао у виду да се тужилац дужи низ година бави политиком, да на политичкој сцени Србије изјаве и натписи сличних садржина представљају свакодневницу, као и да је тужилац, као јавна личност и активни учесник политичког живота, морао бити спреман да у датим политичким околностима поднесе, уз већи степен толеранције, све негативне критике, што је као дугогодишњи политичар могао очекивати, те као актуелни политичар био дужан да испољи виши степен толеранције на изјаве тужене као политичког противника, па те изјаве нису биле подобне да тужиоцу проузрокују душевне болове због повреде угледа и части које би оправдали досуђивање новчане накнаде за нематеријалну штету. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2416/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53961/21 од 23.02.2023. године)
-Границе прихватљиве критике су шире када је реч о јавним личностима у односу на приватна лица и за разлику од обичних грађана који то својство немају, јавне личности су неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке своје речи и дела, од јавности уопште, те морају испољавати већи степен толеранције, односно да су природа и статус политичара изузетно важни са аспекта пропорционалности у смислу толеранције и да јавне личности морају да покажу већи степен исте, а поготово кад се расправа односи на домен политичке и јавне расправе и тиме не задире у приватан нити професионалан живот подносиоца. Такође, уколико су употребљени изрази у спорним изјавама и били прејаки, да се мора водити рачуна о томе да слобода изражавања политичког противника подразумева и известан степен провоцирања, посебно када се ради о особи која узима учешће у поступцима од значаја за јавност, те да је самим тим тужилац од тренутка када се упустио у политички живот морао трпети више него остали који то не чине. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2416/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53961/21 од 23.02.2023. године)
-Из садржине уговора о купопродаји од 25.05.2010. године произилази да је овде тужени од фирме А.А., између осталог, купио гаражу у изградњи, из чега следи да је реч о уговору о грађењу на који се сходно примењују одредбе уговора од делу (члан 630 став 1 ЗОО), а не уговора о промету непокретности. Стога за пуноважност предметног уговора није потребно да потписи уговорних страна буду оверени код суда, као када су у питању уговори о промету непокретности. Како је постигнута сагласност између овде туженог и фирме А.А. о битним елементима уговора, изражена кроз писмену форму уговора, како је и прописано одредбом члана 630 став 2 ЗОО-а, овај суд налази да је тужени доказао да има пуноважни правни основ за коришћење предметне гараже. По налажењу овог суда погрешан је закључак првостепеног суда да се у предметном поступку не може утврђивати право власништва на спорној гаражи обзиром да је то питање решено у поступку који је вођен пред Привредним судом у корист овде тужиоца, будући да у наведеним поступцима не постоји идентитет странака (пред Привредним судом није вођен поступак ради утврђења права својине овде туженог у односу на тужиоца). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1643/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7693/22 од 08.03.2023. године)
-У конкретном случају поставља се питање ко има јачи правни основ за стицање права својине и државине на спорној гаражи. Да ли је то пресуда Привредног суда у Новом Саду која је потврђена пресудом Привредног апелационог суда од 22.06.2017. године и којом је утврђено да је овде тужилац по правном основу купопродаје стекао права власништва на спорној гаражи или пак уговор о купопродаји од 25.05.2010. године којим је тужени купио спорну гаражу у изградњи? По налажењу овог суда, јачи правни основ представља наведена пресуда Привредног суда у Новом Саду, која делује према свима (erga omnes) па тако и према овде туженом, као лицу које је закључило уговор у купопродаји који је за предмет имао право својине о ком је правоснажно одлучено наведеном пресудом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1643/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7693/22 од 08.03.2023. године)
-Уставни суд је нашао да ,,право једнаког одлучивања етажних власника о начину коришћења заједничких делова зграде значи да глас сваког појединог етажног власника има једнаку вредност независно од површине стана које ово лице поседује или неког другог критеријума, а не и да се овакаве одлук%
