Грађанско право

-Првостепени суд усваја евентуални тужбени захтев тужиље и утврђује да је ништава одредба чл. 3.3 ст. 2 предметног уговора о кредиту, којом је прописано да банка задржава право да измени висину каматне стопе у складу са својом пословном политиком и променама камате на банкарском тржишту, као и да ће измењена каматна стопа бити аутоматски примењивана, без потребе да се закључи Анекс овом уговору, а у чему је корисник дао сагласност потписивањем овог уговора, са образложењем да је банка противзаконито уговорила да има право да мења висину каматне стопе у складу са актима своје пословне политике, те да тужиља има правни интерес за подношење тужбе за утврђење ништавости спорне уговорне одредбе будући да се на ништавост може позивати свако заинтересовано лице, као и да је туженој извршила плаћање по спорној уговорној одредби. Овакав став првостепеног суда се не може прихватити. Наиме, тачно је да је уговорна камата битан елеменат уговора о кредиту, те да је банка уговарањем да самостално мења висину каматне стопе, обавезе тужиље у конкретном случају учинила неодређеним, односно неодредивим, што такву одредбу чини ништавом, међутим, првостепени суд евидентно губи из вида да је предметни уговор реализован у целости, будући да је тужиља измирила своје обавезе по истом, као и да у току трајања истог није било промене каматне стопе, односно да је камата сво време обрачунавана по истој каматној стопи, те да је до промене каматне стопе дошло непосредно пре испуњења уговора (05.12.2022. године, а уплатом од 01.02.2023. године тужиља је у целости измирила своје обавезе према банци), а након закључења уговора о конверзији, те при таквом стању ствари тужиља заправо нема правни интерес да тражи утврђење ништавости предметне уговорне одредбе. Дакле, уговор о кредиту је реализован у целости, тужиља је измирила своје обавезе према туженој, при чему тужиљи по основу предметне уговорне одредбе није наплаћено више, с обзиром да висина каматне стопе није мењана, односно тужиља није оштећена због постојања такве уговорне одредбе, стога нема правног интереса тужиље да тражи утврђење ништавости исте. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 625/24 од 27.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2042/23 од 29.11.2023. године)

-Имајући у виду стање у спису предмета, правилно је првостепени суд поступио када је одбио предлог тужиље за стављање ван снаге опомене за плаћање судске таксе на тужбу. Наиме, и поред тога што је у тренутку доношења ове опомене, такса на тужбу била застарела у смислу члана 8 Закона о судским таксама, на шта жалба исправно указује, будући да је тужба у овој правној ствари поднета 18.09.2019. године, а прво рочиште одржано 06.02.2020. године, застарелост судске таксе, на коју се тужиља и у жалби позива, не спречава суд да тужиљи изда опомену, чак и за плаћање застареле судске таксе, имајући у виду чињеницу да застарелост утиче само на могућност спровођења поступка принудне наплате судске таксе. Осим тога, као што и првостепени суд наводи, тужиљи је решењем садржаним у пресуди Вишег суда у Новом Саду досуђена такса на тужбу у износу од 5.900,00 динара, коју је тужени дужан да јој накнади, у којој ситуацији би, ослобођењем тужиље од плаћања судске таксе на тужбу, на њеној страни дошло до неоснованог обогаћења. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 207/24 од 05.03.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8253/19 од 27.12.2023. године)

-У време закључења предметног уговора о кредиту од 09.09.2004. године између тужиље и правног претходника тужене, није постојала прописана законска, односно подзаконска обавеза банке да у предуговорној фази уручи понуду на посебном обрасцу или писаној форми, а што је Народна банка Србије, на основу одредби Закона о банкама и другим финансијским организацијама (,,Службени гласник РС“, бр. 72/03 ... 101/05), прописала Одлуком о јединственом начину обрачуна и исказивања ефективне каматне стопе на кредите и депозите (,,Службени гласник РС“, бр. 108/05), која се примењују од 15.03.2005. године, као првом одлуком која је прописивала основне податке о кредиту и обавезу информисања у предуговорној фази. Следом наведеног, спорна уговорна одредба којом се корисник кредита обавезује да плати банци накнаду за обраду кредитног захтева није противна основним начелима облигационог права. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 3662/23 од 27.04.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 9229/22 од 08.11.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 17125/2021 од 08.06.2022. године)

-У конкретном случају, обавеза плаћања трошкова обраде кредита прописана спорном уговорном одредбом установљена је у складу са одредбом члана 6 став 9 Уредбе о условима и критеријумима за субвенционисање динарских готовинских кредита за подстицање домаће потражње у 2010. години (,,Службени гласник РС“ бр. 20/2010 и 94/2010). Том одредбом је прописано да једнократна накнада на обраду кредита коју банка зарачунава за кредите не може бити виша од 0,5% од износа кредита. На тај начин учињена је општа понуда за закључење уговора у предметним кредитним средствима која у свему испуњава услове прописане одредбом члана 33 Закона о облигационим односима. Услови прописани том Уредбом нису у колизији са правним стандардом који сe тиче савесности и поштења у закључењу уговора о кредиту. У складу са тако прописаним условима закључен је и предметни уговор о кредиту између парничних странака у коме је одредбом члана 5 став 2 прописана обавеза плаћања једнократне накнаде за обраду кредитног захтева у висини од 0,5% од износа одобреног кредита. Имајући у виду наведено, ирелевантна је чињеница да тужена није доставила тужиоцу посебну понуду, односно тачније Основне податке о кредиту, имајући у виду да је уговор закључен 12.05.2010. године, код постојања наведене Уредбе и уговором опредељених услова, који су њоме прописани. Зато је побијаном одлуком погрешно примењена одредба 103 став 1 Закона о облигационим односима. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 14791/23 од 21.06.2023. године којом су преиначене пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4884/20 од 16.11.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12262/19 од 10.03.2020. године)

-Међутим, поступак одузимања земљишта није у целости спроведен на начин прописан Законом о експропријацији, нити је предметна парцела у преосталој површини од 79 м2 фактички одузета од правног претходника тужиоца и приведена намени за коју је предвиђено планским актима. У таквој ситуацији, за исплату тражене новчане накнаде у висини тржишне вредности земљишта као за одузето право својине није довољно само да је оно планским актима јединице локалне самоуправе одређено за јавну површину, већ је нужно да је земљиште и непосредно одузето и користи се као јавна површина, чиме је власник онемогућен да на њему оствaрује власничка права у пуном обиму, што овде није случај. Предметно земљиште у површини од 79 м2 није фактички приведено намени предвиђеној планским актима, јер се тај део парцеле не користи као улица – јавни пут (члан 2 тачка 12 Закона о јавним путевима - ,,Службени гласник РС“ бр. 101/2005 ... 93/2012), већ је ограђен и функционално се користи са парцелом бр. 2681/8, па оно још увек не представља површину јавне намене, због чега би тужени био у обавези да тужиоцу исплати његову тржишну вредност. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 19422/22 од 29.11.2023. године којом су преиначене пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1858/22 од 29.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12994/2020 од 07.04.2022. године)

-Тужилац је доказао да је било могуће угасити пожар и спречити његово даље ширење и са асфалтираног пута, односно са саме парцеле где је избио пожар, а не са његове парцеле, те је у том случају правилан закључак првостепеног суда да тужена у датој ситуацији није поступала у свему у складу са Законом о заштити од пожара. Како у конкретном случају командир Ватрогасно спaсилачког одељења у Новом Саду, није имао сазнања да ли се објектима на којима је избио пожар могло прићи и другим путем, а не са парцеле тужиоца, док је с друге стране, по извршеној провери од стране надлежних лица Сектора за ванредне ситуације утврђено да се баракама захваћеним пожaром на суседној парцели тужиоца могло прићи и са асфалтног пута и са саме те парцеле на којој је избио пожар, у том смислу по налажењу овог суда, а како то правилно закључује првостепени суд, тужена није доказала да је Ватрогасна бригада Нови Сад поступала у свему са одредбама члана 6 став 2 и члана 8 Закона о заштити од пожара, те је услед тога тужилац претрпео материјалну штету. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4096/20 од 21.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12526/19 од 10.12.2019. године)

-Првостепени суд је погрешном применом одредбе члана 195 став 1 ЗОО досудио тужиоцу трошкове лечења у приватној установи, с обзиром на то да је тужилац запослен и да има здравствено осигурање, те је свакако све неопходне медициснке процедуре могао обавити и у државној здравственој установи. Разлози које тужилац наводи, односно да због болова није могао да чека преглед у Ургентном центру, те образложења првостепеног суда да су због тога оправдани трошкови иницијалног прегледа у приватној здравственој установи, као и трошкови накнадног лечења јер је логично да тужилац настави лечење тамо где је започео, према оцени овог суда, не могу се прихватити. Тужилац је свакако имао могућност избора да се лечи у приватној здравственој установи ради свог комодитета, али трошкови који су настали на тај начин нису били нужни и не могу се превалити на терет туженог. Стога је побијана пресуда у том делу преиначена тако што је тужбени захтев одбијен. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 333/24 од 14.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10071/22 од 24.11.2023. године) 

- У конкретној правној ситуацији, тужени се као сувалсник са уделом од ½ дела налази у искључивом поседу предметне непокретности још од периода пре него што је тужилац постао сувласник исте, при чему тужилац није доказао да је, након што је постао сувласник, тражио да му тужени омогући коришћење непокретности, нити да је подносио тужбу за предају у судржавину или предлог за деобу предметне непокретности, пре периода на који се односи тужбени захтев. Наиме, битно је да ли је тужилац употребљавао правна средства која ефективно воде остварењу његовог права као сувласника, а то је право на судржавину непокретности. Одлучна чињеница је да сувласник, односно тужилац, од туженог, као држаоца непокретности, тражи предају у супосед, јер је то једино активно и правно релевантно понашање у односу на другог сувласника – судржаоца који иначе има право да користи сувласничку ствар на свакој њеној честици. Према релевантном материјалном праву садржаном у члану 219 ЗОО, онај који неовлашћено користи туђу ствар, дужан је накнадити корист коју је оствaрио коришћењем. Притом, право власника да ову накнаду потражује није ограничено, или условљено начином на који је ствар неовлашћено коришћена – за сопствене потребе, издавањем у закуп или друго, нити обимом неовлашћеног коришћења, односно да ли је коришћена цела ствар или њен део. Међутим, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о неовлашћеном коришћењу предметне непокретности од стране туженог, будући да тужени није искључивим коришћењем описнаих непокретности повредио сувласничка овлашћења тужиоца јер тужилац није тражио остваривање својег права на предају поседа некретнине, нити му је тужени бранио да користи сувласничке делове, тужиоцу, у смислу наведеног члана, не припада накнада. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7587/22 од 07.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 34617/21 од 15.04.2022. године)

-Када је реч о захтеву за исплату вредности покретних ствари, потребно је указати да не постоји позитивна законска норма која даје овлашћења суду да може да обавеже једног сувласника (што тужена јесте) да купи сувласнички део другог сувласника, без његовог пристанка. Наиме, деоба заједничке имовине ванбрачних супружника или чланова породичне заједнице у смислу чл. 117 и чл. 195 ст. Породичног закона (ПЗ) се исцрпљује утврђењем сувласничког удела (и захтевом за предају у супосед, што је тужиља првобитно и захтевала). Након тога сувласници, на основу одредби чл. 14, 15 и 16 Закона о основама својинскоправних односа споразумно или у посебном судском поступку уређују своје сувласничке односе или спроводе деобу, а право својине се не може, по избору тужиоца, трансформисати у облигационо право. О начину деобе одлучује суд по правилима ванпарничног поступка. С тим у вези Породични закон предвиђа одступање од редовног режима деобе у погледу предмета домаћинства и ствари за вршење заната или занимања, односно да му исте припадну у искључиву својину (чл. 185 и 186 ПЗ). У том случају, вредност тих ствари ће се урачунати у његов део, а то даље значи да други члан породичне заједнице може да захтева да му се додели већи удео у другим стварима, односно ако тих ствари нема (или њихова вредност није довољна), може се захтевати исплата у новцу. Међутим, када ниједан од заједничара не постави захтев у том смислу, нема места разматрању облигационог захтева за исплату вредности ствари. То је разлог из ког је овај суд првостепену пресуду преиначио у делу којим је тужена обавезана на исплату ствари стечених у току трајања ванбрачне заједнице. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2859/22 од 27.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4574/08 од 16.05.2022. године)

-Погрешно је становиште првостепеног суда да у моменту подношења пријаве промене власништва сва доспела дуговања морају да буду измирена, односно да дужник уз доказ о промени власништва на непокретности мора поднети и доказ да је измирио сва доспела дуговања. У складу са одредбом члана 62 ст. 6 Уредбе о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом, обавеза достављања доказа о измирењу рачуна на име обавеза насталих до дана очитавања стања је обавеза новог власника који има намеру да закључи уговор о купопродаји електричне енергије, а не услов да се прихвати пријава ранијег власника-купца електричне енергије којим се раскида дотадашњи уговор, како то погрешно образлаже првостепени суд. Дакле, право туженог да раскине уговор са тужиоцем није, нити може бити условљено подношењем доказа о измирењу дуговања за до тада пружене услуге, јер би водило повреди начела аутономија воље, прописаног одредбом члана 10 ЗОО-а. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3702/20 од 28.02.2024. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4092/19 од 13.05.2020. године)

-Према датим разлозима првостепеног суда, тужиоцу није могла остати непозната чињеница да је предметном возилу истекла регистрација 16.10.2023. године, али је упркос томе по основу уговора о закупу туженом наставио да испоставља фактуре за закуп возила, иако је према околностима конкретног случаја морао знати да тужени возило које је нерегистровано не може да употребљава, без обзира што се налазило у његовој државини. Насупрот становишту првостепеног суда, другостепени суд је на основу одржане расправе донео побијану пресуду којом је укинуо првостепену пресуду, укинуо решење о извршењу  у наведеном делу и правилном применом материјалног права из члана 85 Закона о привредним друштвма и чл. 17, 567 ст. 1 и 583 ст. 1 Закона о облигационим односима оценио да је тужбени захтев основан, а за своју одлуку дао је јасне и довољне разлоге, које у свему прихвата и Врховни суд. Како је тужени имао сазнања ког датума истиче регистрација возила, јер се возило налазило у његовој државини, а на коме је по уговору била и обавеза да сноси трошкове регистрације возила, тужени је био у обавези да тужиоца као власника возила по истеку периода регистрације благовремено о томе обавести и преда му возило у циљу обављања техничког прегледа и регистрације, што тужени није учинио. На тај начин тужени је својим нечињењем скривио могућност да возило буде регистровано и да исто користи у даљем периоду закуподавног периода, а чињеница да је обавестио полицију да се код њега налази нерегистровано возило тужиоца, није га ослободила обавезе да тужиоца као власника возила обавести о истеку регистрације и да му исто преда ради обављања правних и фактичких радњи у циљу регистрације возила, нити је од утицаја на његову обавезу исплате закупнине. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 20027/22 од 02.11.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 794/22 од 07.06.2022. године)

-На основу утврђеног чињеничног стања, са позивом на одредбе чл. 154, 155, 172, 185, 186 и 189 ст. 1 ЗОО, одредбе чл. 37 ст. 2 и 39 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (,,Сл. Гласник РС“ бр. 97/2008, који је важио у време одузимања имовине тужиоца (био на снази до 16.04.2013. године) првостепени суд је правилно закључио да је тужбени захтев делимично основан. Доношење мере привременог одузимања имовине само по себи не значи неправилан и незаконит рад тужене у смислу одредбе члана 172 ст. 1 ЗОО када се имовина привремено одузме, у складу са законским овлашћењима органа тужене која произилазе из Закона о кривичном поступку и када се њоме управља са пажњом доброг домаћина. Међутим, када то није случај, односно када се не предузимају све потребне мере ради очувања имовине у стању у ком је добијена на управљање и прибирање плодова, тужена јесте дужна да власницима накнади штету која је за власнике с тим у вези настала. У конкретном случају нема сумње да је до привременог одузимања стана дошло у кривичном поступку, због сумње да је прибављен кривичним делом, али да до трајног одузимања имовине није дошло, јер није доказано да је проистекао из кривичног дела, те да је Дирекција пропустила да као добар домаћин стан издаје у закуп. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 263/23 од 21.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4089/22 од 20.10.2022. године)

-Како је у овом случају тужиља у тужби назначила да се тужени налази на непознатом месту боравка, првостепени суд је пре свега био дужан да донесе решење којим би наложио тужиљи да достави ближе идентификационе податке о туженом, како би суд могао да несумњиво утврди његов идентитет и да прибави адресу његовог пријављеног места пребивалишта или боравишта од МУП-а по службеној дужности, или да сама покуша да прибави његову адресу од других органа који воде евиденције о грађанима, и уколико би тужиља доказала да је покушала и да није била у могућности да их прибави, да суд покуша да их прибави, па тек онда да закључује да ли су испуњени услови за постављање привременог заступника туженом, што је све неоправдано пропустио, и због тога је постављање привременог заступника туженом за сада незаконито и чини незаконитим цео даљи поступак и донету пресуду. Поред наведеног, уколико несумњиво идентификовани тужени по евиденцији МУП-а нема пријављено пребивалиште или боравиште и годинама га нико није видео, отвара се и питање да ли је он још увек у животу, па сходно томе, да ли уопште може бити странка у поступку, о коме је суд дужан да води рачуна по службеној дужности, у смислу чл. 74, у вези чл. 79,80 и 293 ЗПП-а. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1286/23 од 02.02.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1751/22 од 16.11.2022. године)

-У конкретном случају, А.А., дужник овде тужиоца, у поступку који је овде тужени покренуо против њега ради опозива поклона, држао се пасивно, како првостепени суд утврђује, чинећи неспорним чињеничне наводе тужбе (није изричито признао тужбени захтев), на подлози којих је суд донео пресуду на основу признања у том поступку (коју А.А. није оспоравао ни у жалбеном поступку), што је за последицу имало прелазак имовине дужника у имовину овде туженог. Тако његово пасивно држање у том поступку заправо представља правну радњу коју поверилац може побијати, а ради заштите интереса у наплати свог доспелог потраживања у смислу члана 280 ЗОО. Следом реченог, предмет побијања не може бити пресуда, јер иста нема значај правне радње у смислу чл. 280 ЗОО. Пресуда која је донета на основу одређене радње дужника (у конкретном случају предметна пресуда на основу признања) не може бити предмет побијања у смислу наведене законске одредбе. Ово из разлога што је пресуда судска одлука која се може преиспитивати само у законом прописаном поступку, односно од стране Уставног суда, све сходно члану 142 ст. 4 Устава Републике Србије, а постаје правоснажна сходно члану 359 ЗПП. Дакле, предмет побијања мора бити конкретна правна радња дужника, која је за последицу имала доношење судске одлуке. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2977/23 од 21.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1914/23 од 04.07.2023. године)

-Обична грешка у примени неког прописа од стране органа који га примењује у оквиру своје надлежности, чак и кад накнадно буде утврђено да је у том поступку донето решење неправилно или незаконито, није довољан разлог да се обавеже правно лице да накнади штету по основу неправилног и незаконитог рада органа тог лица. У конкретном случају поступање дисциплинског органа туженог кретало се у границима датог овлашћења на основу Закона о раду и Општег акта туженог, али је донето решење било мањкаво, због чега у поступку судске заштите, на захтев тужиоца, поништено. За успостављање одговорности туженог било би нужно утврдити да је поступање дисциплинског органа тужене имало за циљ управо повреду части и угледа тужиоца, као правно заштићеног добара сваког човека. У поништеном решењу дисциплински орган је донео правно погрешан суд, због чега је решење поништено у судском поступку, али ова чињеница сама по себи не даје право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. Уколико је тужилац због дисциплинског решења био изложен непријатностима од стране свог окружења – колега и пријатеља, то не може бити основ за одговорност туженог, све док се дисциплински орган туженог кретао у оквирима своје надлежности и у складу са прописаним правилима поступања. То што је донето решење садржало недостатке, што у њему није прецизно одређено време, место и начин извршења радње повреде радне обавезе управо је и био разлог да исто суд поништи у радном спору и тиме у потпуности уклони све последице које су могле настати по тужиоца. Следом изнетих разлога, овај суд је преиначио првостепену пресуду и тужбени захтев одбио као неоснован. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3622/23 од 08.02.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 351/23 од 24.10.2023. године)

-Из списа јасно произилази да је предметно рочиште заказано од стране претходно поступајућег судије у предмету, А.А., која је странкама и упутила позиве за то рочиште, а да је рочиште одржано пред другим судијом, Б.Б., будући да је у међувремену у предмету дошло до промене поступајућег судије, без да су странке о томе обавештене (о томе у спису нема трага), чиме је тужиљи ускраћена могућност да расправља пред судом, имајући у виду да је у предмету промењен поступајући судија, али да о томе ни она, ни њен пуномоћник, а ни тужена, нису обавештени. Дакле, тиме што ни тужиља, а ни њен пуномоћник нису упознати са чињеницом да је у предмету промењен поступајући судија, нису били испуњени услови за доношење решења којим се тужба сматра повученом, у смислу одредбе члана 475 ст. 1 ЗПП, јер тужиља није била уредно позвана на рочиште које се одржало пред актуелно поступајућим/новим судијом у предмету, са чије стране је изостало упућивање обавештења странкама да је у предмету промењен поступајући судија и да ће се предметно рочиште одржати пред тим судијом. С обзиром на стање у спису, овај суд налази да је првостепени суд за то (упућивање обавештења) имао услова, будући да је из списа видљиво да је у време достављања поднеска тужене од 10.12.2020. године, новопоступајући судија предметним списом већ била задужена. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4776/21 од 20.02.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 19507/20 од 25.01.2021. године)

-Из утврђеног чињеничног стња произилази да је тужилац у време штетног догађаја био запослен код тужене и да је повређен учествујући у физичким активностима које су представљале обавезну активност тужиоца као запосленог код тужене приликом увежбавања показне вежбе при чему је тужилац приказивао борилачку вештину џудо, односно вежбу прескока летећим падом, којом приликом је тужилац успео да прескочи седам људи у клечећем положају, али је незгодно пао у колут и претрпео повреде. Тужилац је увежбавање и приказивање вежби обављао као своје редовне активности, на радном месту, а које активности представљају опасну делатост, односно такву делатност од које потиче повећана опасност настанка штете, како по људе, тако и по њихову имовину. Из наведеног произилази да извор опасности треба да се налази у самој делатности која се обавља, и као таква постоји независно од спољашњих утицаја, попут радњи трећих лица. У конкретном случају, вежбање и приказивање борилачких вештина је делатност од које потиче повећана опасност од штете за околину и извршиоца, будући да услед пада приликом извођења оваквих вежби могу да настану последице у виду повреда са лаким и тешким квалификацијама, као у конкретном случају. Имајући у виду околности повређивања тужиоца који је у свему поступао по правилима која се примењују у време тренинга, правилно првостепени суд налази да не постоји пропуст на страни тужиоца који би допринео настанку штете у смислу одредбе члана 192 ЗОО, а са друге стране тужена током поступка није доказала да је постојао неки од основа за искључење одговорности тужене у смислу одредбе члана 177 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж1 200/24 од 07.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П1 1260/22 од 28.11.2023. године)

-У жалбеним наводима туженог се неосновано истиче да првостепени суд није ценио доказе којима је тужени доказао да је испоштовао све нормиране обавезе везане за спречавање ширења вируса Ковид 19. Наиме, из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужени на улазу у продајни објекат ставио дезобаријеру, као што је то било предвиђено Закључком Кризног штаба за сузбијање заразне болести Ковид 19, усвојеним на седници одржаној 24.04.2020. године. За постојање одговорности туженог није од значаја чињеница да ли је испоштовао све мере предвиђене за сузбијање епидемије, већ чињеница што постављена дезобаријера није била причвршћена за подлогу, што је омогућавало да када се на њу стане нога може да проклиза услед трења између пластичне посуде у којој се налазио сунђер натопљен дезифенкционим средством и бехатон плоче, као што се то десило тужиљи. При том, правилно првостепени суд указује на то да је прописима који су били на снази у циљу сузбијања епидемије није било предвиђено да дезобаријера мора бити причвршћена за подлогу фикасторима или на било који други начин, али да је то било потребно учинити како не би представљала опасност за посетиоце објекта који преко ње прелазе. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 150/24 од 08.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 31685/21 од 28.09.2023. године)

-Иако из чињеничног утврђења првостпеног суда произилази да је тужена закључењем уговора о закупу преузела на себе обавезу да плаћа између осталог и рачуне за струју, воду грејање, информатику и остале трошкове који се односе на употребу пословног простора, на чему се жалба тужиоца заснива, наведено није довољно за усвајање тужбеног захтева, јер тужилац није пружио ниједан доказ којим би, сходно правилима о терету доказивања, на несумњив начин поткрепио своје наводе о постојању дуга, о висини дуга, нити је доказао да је платио наведене трошкове уместо тужене и у ком износу. С тим у вези, првостепени суд је применом правила о терету доказивања, на основу доказа изведених у поступку, узимајући у обзир и чињенице на којима је заснован захтев и оне којима су оспорени наводи тужиоца, утврдио релевантне чињенице, те је на утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, узимајући у обзир све околности конкретног случаја. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1859/22 од 31.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29157/20 од 30.11.2021. године)

-Наиме, налаз вештака обухвата период само до (закључно) јануара 2021. године, тако да у потпуности изостаје утврђење колико би тужилац примао на основу зараде код тужене у периоду од 01.02.2021. па до 29.03.2022. године са једне стране, а колико је примио на име инвалидске пензије и ренте, за сваки месец појединачно, јер управо та разлика чини изгубљену зараду, која претходи пресуђењу и коју је требало утврдити, и уколико постоји, досудити на исти начин као и за период обухваћен ставом 2 изреке. Првостпени суд међутим ове износе не утврђује, већ на основу података из јануара 2021. године (што је више од две године пре датума пресуђења) утврђује износ разлике између зараде и пензије и у целости га досуђује за сваки месец који следи, не узимајући при том у обзир да је тужиоцу у овом периоду исплаћивана и већ раније досуђена рента, иако се ради о периоду који је већ прошао и за који се тачно може утврдити колико је тужилац примио, а колико би зарадио да штетног догађаја није било. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2335/23 од 22.02.2024. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7194/21 од 07.06.2023. године)

-С обзиром на то да је тужени 1. реда уговором о купопродаји непокретности на себе преузео обавезу да изврши препарцелацију предметних парцела које су биле предмет продаје у идеалним деловима и формира нову парцелу у површини и границама јасно одређеним уговором, основан је захтев тужилаца да се тужени, који не жели да ову обавезу добровољно изврши, пресудом суда обавеже на испуњење те обавезе, уз истовремено овлашћење тужиоца да, уколико тужени то не уради, ове радње предузме сам, и то у трошку туженог, јер је и уговором предвиђено да ће те трошкове сносити тужени. Жалбено указивање на недопуштеност овакве тужбе и апсолутну ненадлежност суда за одлучивање у овој правној ствари не стоје, јер суд пресудом није извршио парцелацију, тј препарцелацију, што спада у надлежност управних органа, већ је обавезао туженог да изврши преузету уговорну обавезу, а о испуњености услова за испуњење те обавезе у смислу посебних прописа одлучиваће за то надлежни управни орган у поступку који буде започет по захтеву туженог, у складу са преузетом обавезом, будући да то није добровољно учинио, а противио се спровођењу пројекта који су тужиоци сами изградили, а који је према решењу органа управе, био у складу са пројектном документацијом. Тиме су тужиоци стављени у ситуацију да без туженог не могу да исходују формирање посебне грађевинске парцеле која је била предмет купопродајног уговора, чиме би се решило и питање приступног пута и тиме тужиоцима омогућило да користе своју имовину. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2192/23 од 08.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25185/21 од 31.03.2023. године) 

-Утврђено је да у периоду од 09.01.1984. године (када се тужиља породила) до 31.12.1984. године, није сахрањено, нити кремирано ниједно дете које је рођено 09.01.1984. године, под презименом ,,А.А“, што је тада било презиме тужиље. Дакле, иако део документације постоји (историја порођаја и отпусница), због противречности у њеном садржају (дат је матични број мртворођеном детету које је касније прецртан, погрешно је наведено време порођаја и погрешан датум рођења тужиљиног тадашњег супруга), код тужиље постоји сумња о судбини прворођеног детета, па је Република Србија била дужна да одговори на њен захтев и да јој пружи тражене информације, што она није учинила. Својим неделотворним понашањем, тужена је тужиљи проузроковала штету, тако што јој је повређено право на поштовање породичног живота зајамчено одредбом члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тужена није предузела адекватне мере које би довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине тужиљиног детета, па тужиља има права на новчано обештећење. Тужиља се обраћала, како болничком особљу тако и надлежном органу тужене (подношењем кривичне пријаве), ради разјашњења околности везаних за наводну смрт њеног прворођеног детета, пошто јој није омогућено нити да га види нити да га сахрани, што је све код тужиље проузроковало оправдану сумњу у тачност података о смрти њеног детета, па због незнања о судбини свога детета, она трпи душевне болове. Пошто тужена Република Србија има позитивну обавезу да омогући оствaривање људских права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, коју је у овом случају занемарила тако што није адекватно одговорила на захтев тужиље да буде информисана о судбини свога детета, следи да је правилан закључак првостепеног суда да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете на основу одредбе члана 200 Закона о облигационим односима. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 3138/22 од 04.05.2023. године којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2089/21 од 09.12.2021. године и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 19883/21 од 15.06.2021. године) 

-Жалбени наводи тужених којима указују да тужилац није писмено обавестио тужене да је уговор раскинут због чега није могло доћи до једностраног раскида уговора, нису основани. Наиме, чињеница о (не)достављању обавештења туженима о раскиду уговора од стране тужиоца, не може водити ослобођењу тужених од одговорности за неизвршавање своје уговорне обавезе у ситуацији када је испуњење обавезе у одређеном року битан састојак уговора, што је овде случај имајући у виду да је чланом 3 уговора предвиђена обавеза тужених да у року од 30 дана од дана уплате бесповратних средстава од стране тужиоца на њихов рачун, закључе уговор, уплате средства на рачун продавца и уђу у посед непокретности, коју обавезу тужени нису извршили. У таквој ситуацији, протеком рока од 30 дана од 24.12.2021. године када је извршена уплата средстава тужиоца на рачун тужених, дошло је до раскида уговора по самом закону, а на основу одредбе члана 125 ст. 1 Закона о облигационим односима којом је прописано да кад испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3381/23 од 02.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4269/22 од 08.09.2023. године) 

-Потребно је указати на то да се трошкови објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ не могу поистоветити са осталим трошковима поступка, јер могућност вођења поступка и испуњености услова за несметано вођење поступка није условљена плаћањем трошкова поступка, док је претходна уплата трошкова објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ предуслов да би оглас био објављен, јер уколико трошкови објављивања огласа не буду уплаћени по предрачуну ,,Службеног гласника РС“, оглас неће ни бити објављен, те како је постављање привременог заступника туженима потребно да би се отклонио процесни недостатак који се тиче тачне адресе пребивалишта/боравишта тужених и створили услови за несметано вођење поступка, а стварање којих услова је на страни тужиоца, с обзиром на то да је исти дужан да у тужби наведе све законом прописане елементе ради несметаног вођења поступка, тужилац је у обавези да претходно плати трошкове објављивања огласа о постављању привременог заступника у ,,Службеном гласнику РС“ и на тај начин отклони постојећи процесни недостатак и створи услове за вођење поступка, што је свакако у његовом интересу. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7552/23 од 13.02.2024. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3797/17 од 19.09.2023. године)  

-Овај суд налази да чињеница да тужени са тужиоцем није закључио уговор којим би регулисали међусобна права и обавезе у вези са испоруком топлотне енергије у спорном периоду, будући да уговор о испоруци топлотне енергије од 13.01.2006. године није потписан од стране туженог, не ослобађа обавезе туженог да тужиоцу за испоручену енергију за спорни период плати накнаду. Наиме, иако је Одлуком о снабдевању топлотном енергијом из топлификационог система Града Новог Сада, која одлука се примењивала у спорном периоду, прописана дужност закључења уговора између купаца и испоручиоца, Законом о комуналним делатностима (који је важио пре доношења Закона о изменама и допунама наведеног закона од 23.12.2016. године) је цитираном одредбом члана 13 став 4 прописано да обавезе корисника комуналне услуге, укључујући и плаћање цене комуналне услуге, настају започињањем коришћења комуналне услуге и када се она користи супротно прописима којима се уређује та комунална делатност, а у поступку је утврђено да је тужилац испоручивао туженом топлотну енергију у утуженом периоду, о чему су издате фактуре. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1309/20 од 17.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9186/18 од 17.12.2019. године) 

-Тужбени захтев за утврђење права коришћења на спорној парцели тужилац заснива на наводима да је у току поступак легализације бесправно изграђеног објекта на тој парцели, а у жалби истиче да је парнични поступак у овој ствари требало прекинути до окончања поступка легализације. Међутим суд није био дужан да одреди прекид парничног поступка до окончања управног поступка легализације пред органом управе јер се о условима за легализацију одлучује у управном поступку, а о стварним правима на парцелама у парничном поступку. Тужилац је овај парнични поступак преурањено покренуо. Тек по легализацији бесправно изграђеног објекта може се разматрати питање стварног права коришћења земљишта – парцеле која се сада води као јавна својина Града, а претходнику тужиоца је била додељена на коришћење ради изградње пословног објекта у одређеном року. До другачије одлуке не могу довести исправе на које се тужилац у жалби позива, то јест решење о давању на коришћење грађевинског земљишта, те уговор о међусобним правима и обавезама склопљеним у складу са условима решења о давању на коришћење грађевинског земљишта. Земљиште на ком је тужиочев отац спровео изградњу није било у приватном већ у друштвеном власништву, а његово предузеће никад није било уписано као корисник тог земљишта. Ради се о градском грађевинском земљишту које је по сили закона постало јавна својина Града Новог Сада, а правни пут пред управним органом за остварење стварних права на таквом земљишту по основу нелегалне градње на целовит начин уређен је одредбама чланова 70 и 105 Закона о планирању и изградњи (,,Службени гласник РС“ бр. 72/2009 ... 52/2021), којима се у сврху успостављања јединства непокретности прописује начин за утврђивање земљишта за редовну употребу објеката и стицање права на том земљишту, на које одредбе се провстепени суд правилно позвао. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2146/23 од 17.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3081/22 од 29.05.2023. године) 

-У погледу примене материјалног права, жалба се неосновано позива на повреду низа права по Европској конвенцији за заштиту људских права, између осталог права на правично суђење (чл. 6 Европске конвенције), права на делотворно правно средство (чл. 13), заштиту права на имовину (чл. 1 Протокола 1 уз Европску конвенцију), као и на забрану дискриминације, сматрајући да су донетом одлуком повређена сва цитирана права тужиље као власника са правом својине на стану у згради чију употребу заједничких делова  од стране тужене у конкретној парници настоји да забрани. Међутим право на имовину није неограничено, а у конкретном случају се ни не ради о узнемиравању права својине тужиље на стану у приватном власништву, већ о узнемиравању на заједничким деловима зграде, где власници посебних делова морају да у разумној мери трпе ограничења наметнута природом тог облика својине, а која проистичу из заједничке употребе непокретности од стране већег броја лица, у ситуацији када је заједнички део зграде у општем, а не у посебном режиму коришћења. Тек када би тужена битно ограничила досадашњи начин коришћења заједничких делова зграде тужиље, односно искључила тужиљу из супоседа на заједничком делу зграде и када би с обзиром на околности било оправдано очекивати да ће се такво понашање поновити, тада би било основа да се удовољи негаторијској заштити у смислу члана 42 ЗОСПО,  а у овом случају ти услови нису испуњени. Нити оваква одлука првостепеног суда суда води другачијем третману тужиље, с обзиром да у складу са нормама прописаним домаћим правом тужиља не испуњава основни услов за тражену негаторијску заштиту, а то је настало узнемиравање у смислу члана 42 ЗОСПО, а оцена о томе је заснована на разумним и објективним разлозима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 81/24 од 30.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 29490/21 од 30.01.2024. године) 

-Првостепени суд је поступио у складу са материјалним правом садржаним у одредбама члана 20 ст. 1, 21, 28 став 4, 30 став 1 и 2 и 72 став 2 и 3 Закона о основама својинскоправних односа (,,Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90 и ,,Службени лист СРЈ“ бр. 29/96, РС 115/2005 – други закон). Ово због тога што из утврђеног чињеничног стања произилази да правни претходник тужиље у посед спорног локала није ушао силом, преваром или злоупотребом поверења, већ да му је он предат од стране јавног предузећа које га је изградило, на основу уговора који су међусобно закључили, а који је касније измењен најпре анексом бр. 1, а затим и усмено, што је све пратила исплата уговорене цене у целости. При овакавом стању ствари, како је правни претходник тужиље њој децемебра 1996. године предао у државину тај локал поводом њене свадбе, узевши у обзир околност да их до дана подношења ове тужбе у овом поступку нико није сметао у њиховом мирном поседу, а да се тужиља према њему односила као власник (са супругом је увела гас, измалтерисали су локал, оградили терасу, променили столарију, купатило и прилагодили просторије својим потребама), произилази да тужена није оборила законску претпоставку савесности тужиље из члана 72 став 3 Закона о основама својинскоправних односа. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2032/23 од 01.02.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 50935/21 од 27.04.2023. године) 

-Тужени у жалби наводи да је суд пропустио да примени одредбу чл. 43. Правила о приређивању игара на срећу преко средстава електронске комуникације с обзиром да према истој приређивач може да ускрати исплату уколико постоји сумња у регуларност утакмице, а која сумња је у конкретном случају постојала имајући у виду да се на порталима писало о нерегуларности фудбалских мечева за које је тужилац уплатио тикет и да су били остварени велики добици. Овакав жалбени навод није основан из разлога што сходно одредби члана 143 став 2 Закона о облигационим односима, суд може одбити примену појединих одредба општих услова које лишавају другу страну права да стави приговоре, или оних на основу којих она губи права из уговора или губи рокове, или који су иначе неправичне или претерано строге према њој. Према ставу 1 тог члана овакву могућност суд има чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од надлежног органа, што је овде и случај на чему тужени у жалби инсистира. Правилно је првостепени суд одбио да примени напред цитирани члан 43 Правила, с обзиром да је и по мишљењу овог суда исти неправичан и претрано строг према тужиоцу као уговорној страни имајући у виду да омогућава туженом да сваки пут када посумња у регуларност утакмице (без и једног доказа који би такву сумњу оправдао, што је управо овде случај) може да ускрати исплату играчу. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2972/23 од 25.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4626/22 од 18.05.2023. године) 

-Како је тужилац критичном приликом гурао бицикл, исти се према цитираним одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима сматра пешаком, те је у том својству, у ул. Повртарској у Футогу, у којој улици постоји тротоар, био дужан да се креће тротоаром. Имајући у виду да се тужилац, супротно императивним одредбама цитираног закона кретао по путу, те да се услед наиласка возила померио поред пута и упао у рупу, тужилац је искључиво одговоран за настанак штетног догађаја. Дакле, да се тужилац кретао тротоаром, како је и био дужан у конкретној ситуацији, до штетног догађаја не би дошло. Како је тужилац искључиво одговоран за настанак штетног догађаја, односно за сопствено повређивање, то је тужбени захтев тужиоца требало одбити као неоснован, због чега је овај суд преиначио побијану пресуду првостепеног суда. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2760/20 од 10.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7262/19 од 11.03.2020. године) 

-Пошто тужилац није удовољио законској одредби императивног карактера да истовремено са подношењем тужбе у депозит суда положи износ у висини тржишне вредности предметних парцела на дан подношења тужбе, тражена заштита му се није могла пружити. Новчани износ који је тужилац био дужан да положи у суд истовремено са подношењем тужбе због повреде права прече куповине мора да одговара тржишној вредности саме непокретности на дан подношења тужбе, независно од купопродајне цене по којој је она продата купцу, сагласно одредбама члана 10 ставови 1 и 5 Закона о промету непокретности. Полагањем новчаног износа у висини тржишне цене непокретности истовремено са тужбом је услов за основаност тужбеног захтева имаоца права прече куповине ради поништаја уговора о продаји непокретности и захтева да се непокретност њему прода под истим условима, па истакнути тужбени захтев није основан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2785/23 од 25.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2429/23 од 17.05.2023. године) 

-Основано се жалбом туженог наводи да стан у Панчеву не може представљати заједничку имовину тужиље и њеног покојног супруга имајући у виду да је предметну некретнину пок. А.А. стекао пре ступања у брак са тужиљом. Одредбом члана 168 став 1 Породичног закона прописано је да имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину. Чињеница да су рате кредита добијеног у сврху куповине стана делом отплаћиване у току трајања брака странака, не води стицању било каквих стварних права тужиље на непокретности, већ евентуално може бити предмет облигационоправног захтева. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2896/23 од 25.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13789/19 од 18.07.2023. године) 

-Није прихватљива теза туженог да је пропуштајући да извршава своје обавезе плаћања алиментације туженом, пок. А.А. свесно и без правног основа стекао имовину у висини неплаћене алиментације који новац је унео у брачну заједницу са тужиљом и који стога треба сматрати његовом посебном имовином. Утврђено је да је покојни А.А. плаћао алиментацију до 16. године тужиоца када је исту престао да плаћа, а у које време је био у браку са тужиљом. Сходно члану 171 ст. 1 Породичног закона, зарада остварена за време трајања брачне заједнице из које је А.А. пропустио да издвоји средства на име алиментације представља заједничку, а не посебну имовину супружника, а тужени је у вези са неплаћањем алиментације могао поставити облигационо правни захтев којим се није користио, што је свакако без утицаја на правну природу зараде као заједничке имовине. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2896/23 од 25.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13789/19 од 18.07.2023. године) 

-Правилно је првостепени суд позивом на члан 103, 109 и 461 ЗОО утврдио да је Протокол/вансудско поравнање од 26.12.2015. године ништав у делу којим је тужени као пуномоћник тужилаца из реда адвоката, за себе уговорио процентуално учешће у користи коју су тужиоци очекивали у управном поступку легализације (члан 5 ст. 2). Описано уговарање у супротности је са одредбом члана 461 Закона о облигационим односима којом је прописано да спорно право начелно може бити предмет уговора о продаји, али да је ништав уговор којим би адвокат или који други налогопримац купио спорно право чије му је остваривање поверено, или уговорио за себе учешће у подели износа досуђеног његовом налагодавцу. Из ове одредбе произилази да су адвокати изричито искључени из могућности описаног уговарања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године) 

-Чланом 6 ст. 2 Протокола/вансудског поравнања је уговорено да ће у случају позитивног исхода спора описана гаража прећи у својину туженог 1. реда на име дела дуга по основу накнаде за предузете адвокатске услуге, при чему наведена одредба није ништава, а све имајући у виду да је потраживање из члана 1 протокола које је тужени 1. реда имао према тужиоцу по том основу било доспело у тренутку закључења пораванања, тако да се не може говорити о недозвољеном преносу права својине. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године)  

-Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев у делу којим је тражено да се утврди да су ништаве изјава од 15.04.2016. године и признаница од 18.03.2016. године, сматрајући да се ради о исправама сачињеним у циљу обезбеђења писаног трага о садржини правног посла, а не о изјавама које за сачиниоце конституишу права и обавезе чије непостојање може бити предмет тужбе за утврђење из члана 194 ЗПП. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2509/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 370/21 од 31.01.2022. године) 

-Тужиља и њена сестра јесу постале ванкњижни власници непокретности које су прибавили законитим правним послом – уговором о деоби непокретности, ступиле су у посед непокретности након закључења уговора и савесни су држаоци непокретности дуже од 8 година (рачунајући од момента измене средства и предмета извршења), чиме су постали ванкњижни власници предметних непокретности. Чињеница да тужиља и њена сестра нису извршиле упис права својине у јавним књигама на парцелама које су предмет продаје у извршном поступку, не може ићи у прилог становишту тужене о неоснованости захтева, јер уписано право својине није једино право које спречава извршење. Тачно је да у овој правној ствари право својине тужиље и њене сестре у свом пуном обиму на предметним парцелама није конституисано пре доношења решења о извршењу, али пуноважни правни основ за упис права својине јесте настао пре покретања извршног поступка, закључењем и овером пуноважног уговора о деоби непокретности, а уговор је у целости извршен и тужиља је заједно са сестром ушла у посед предметних парцела. Стога овај суд налази да тужиљи припада правна заштита којом тражи да суд утврди да је извршење одређено решењем о извршењу које ће се спровести утврђивањем вредности и продајом идеалног дела непокретности, као такво недопуштено, што су тужене дужне признати и трпети. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10049/22 од 11.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9434/19 од 06.06.2022. године)

-Тужени су по основу предметног уговора о купопродаји били дужни да преостали део купопродајне цене исплате продавцу најкасније до 31.12.2001. године, али је ова њихова обавеза пролонгирана до 25.02.2002. године, с обзиром на то да је продавац тек тада испунио обавезу коју је имао према њима по основу тог уговора (предао им је у посед стан који је био предмет купопродаје), што значи да ни тужени, у смислу одредбе члана 122 ст. 1 ЗОО, нису били дужни да продавцу исплате преостали део цене до 25.02.2002. године, када је та њихова обавеза, која одговара спорном потраживању тужилаца, доспела. Не стоји образложење првостепеног суда да потраживање тужилаца није застарело јер се тужени нису укњижили, будући да укњижба тужених, с обзиром на уговорне одредбе о предаји стана у сировом стању, није ни у каквој вези са њиховом обавезом на исплату преостале купопродајне цене. Обавеза правног претходника тужилаца била је да преда стан у сировом стању и ту обавезу је он и испунио, па од момента испуњења обавезе продавца обавеза тужених као купца на исплату преосталог дела купопродајне цене постаје доспела, по правилу истовременог испуњења из члана 122 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1902/23 од 25.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 51766/21 од 27.03.2023. године)

-Висина штете због умањења вредности моторног возила не може се утврђивати као разлика између вредности моторног возила у стању у коме је оно било када је изашло из поседа власника и вредности у стању у коме је враћено. Ово због тога што се вредност моторног возила уопште смањује и по редовном току ствари, односно кроз редовну амортизацију која наступа протеком времена, а то смањење не зависи од тога где се возило у протеклом периоду налазило, да ли је коришћено, у каквим условима је чувано и слично. Само таква разлика у вредности би била у узрочно-последичној вези са (не)поступањем тужене кроз неодговарајуће чување или коришћење возила и само тај износ штете би тужиља могла основано да потражује као накнаду штете због губитка вредности возила - штете. У конкретном случају на тужиљи је терет доказивања основа за накнаду штете, као и висина штете, односно веће амортизације од временске амортизације која је наступила по редовном току ствари, као и да је дошло до умањења вредности возила због неадекватног чувања. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3247/23 од 18.01.2024. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8458/22 од 27.09.2023. године)

-Од момента сазнања за постојање уговора о доживотном издржавању, појављују се законски наследници (као лица која би имала право на наслеђивање имовине која је била предмет располагања за случај раскида уговора о доживотном издржавању), интезивирајући бригу о сада пок. А.А., непосредно пред његову смрт. Наследници су јасно испољили своју заинтересованост за раскид тог уговора, али у којој ситуацији је прималац издржавања изричито изразио своју вољу да предметни уговор не жели да раскине (,,нема намеру да квари предметни уговор“), из чега на посредан али довољно поуздан начин проистиче закључак да је прималац издржавања за сво време трајања уговора, истим био задовољан. Интезивиране активности законских наследника се не могу тумачити на штету тужене, јер у околности конкретне ситуације, нису доказали да је тужена као давалац издржавања имала намеру да своје уговорне обавезе не извршава, већ је суштински радњама законских наследника била спречена да уговором преузете обавезе извршава, имајући у виду да су новац који је тужена дала за сахрану истој вратили. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3681/23 од 11.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7158/23 од 25.10.2023. године)

-Чињеница да Закон о наслеђивању посебно не регулише питање раскида уговора о доживотном издржавању због неизвршења уговорних обавеза, не искључује могућност раскида тог уговора из тих разлога, јер се ради о двострано теретном уговору, па се на такву правну ситуацију, осим одредби Закона о наслеђивању примењују и одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима. Када је реч о уговору који се закључује с обзиром на лична својства уговарача, односно личност даваоца издржавања, прималац је једини у могућности да током важења уговора процењује обим и квалитет извршења обавеза даваоца издржавања и да сходно томе, реагује захтевом за раскид уговора. Право на раскид уговора због неизвршења примарно служи заштити правних интереса примаоца издржавања, а не његових наследника. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3681/23 од 11.01.2024. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7158/23 од 25.10.2023. године)

-Уговарање валутне калузуле у уговору о кредиту као валориметра очувања реалне вредности динарских средстава стављених на располагање кориснику кредита представља правно допуштени вид заштите банке даваоца кредита, под условом да се на тај начин очува реална тржишна вредност динарског износа пласираних кредитних средстава. Са друге стране, алеаторност уговора о кредиту доводи до тога да ни давалац кредита, а ни корисник кредита нису у прилици да реално сагледају сва могућа тржишна кретања курса валуте обрачуна. Стога и корисник кредита и давалац кредита, морају подједнако сносити штетне последице алеаторности таквог уговора у границама економски прихватљивог кретања курса валута обрачуна са становишта очувања реалне тржишне вредности динарског износа пласираног кредита. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 922/23 од 18.01.2024. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5464/18 од 28.11.2022. године)

-Наиме, појмом ,,исправљања техничке омашке“ не може се сматрати измена изреке пресуде у погледу означења новог презимена тужиље, као и у погледу означења новог пребивалишта туженог, јер то не представља очигледне нетачности у пресуди, нити исправку грешке у већ назначеним именима или бројевима, писању или рачунању, већ накнадно уношење (након доношења пресуде) – измену података у погледу презимена тужиље и пребивалишта туженог. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8612/23 од 17.01.2024. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4580/17 од 22.09.2023. године) 

-Како је ЈКП Новосадска топлана још 2011. године одговорила на захтев туженог да нису у могућности да искључе предметни стамбени простор са топлификационог система, јер нису испуњени услови из члана 57 Одлуке о снабдевању топлотном енергијом топлификационог система Новог Сада, чињеница да је тужени нашао начин да онемогући умешача да му испоручује топлотну енергију није од утицаја, а све имајући у виду да је топлификациони систем централизовани систем, те да у стамбеним зградама за колективно становање, у којима више станара користи исту подстаницу, умешач и даље врши испоруку топлотне енергије у складу са прописима, те се има сматрати да се та испорука врши и у простор туженог. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8986/20 од 19.12.2023. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7083/2019 од 08.10.2020. године)

 -Уговором о поклону поклонодавац поклања поклонопримцу своју ствар без накнаде. Дакле, уговор о поклону је по својој правној природи доброчини уговор без накнаде. Код уговора о поклону основ као психолошко-правни циљ обавезивања се не налази у објективном већ у субјективном критеријуму. Намера доброчинства увек постоји код уговора о поклону и представља психолошку појаву. Код уговора о поклону мотив је непосредни циљ, побуда која наводи поклонодавца на закључење уговора. Мотив је субјективна психолошка појава везана за личност, унутрашња страна поклонодавца. Дакле, мотив је нешто сасвим лично, скривено, посредно, субјективно, и не садржи се у изјави воље. Ако код уговора о поклону основ не постоји или је недопуштен, уговор је ништав сходно одредбама члана 52 Закона о облигационим односима. Како је у конкретном случају, на несумњив начин расправљено и утврђено да мотив за закључење уговора о поклону није био да се поклон да, односно намера тужиље није била да свој сувласнички удео на непокретностима заиста поклони туженом, а што је утврђено осим на основу исказа тужиље и њеног сина и на основу исказа мајке парничних странака, са којом тужиља није у добрим односима, следи да је правилно првостепени суд утврдио да је услед недопуштеног основа, уговор о поклону ништав. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 945/23 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7618/2021 од 28.06.2022. године)

 -Неосновано тужени у жалби указује и на то да постоји ,,горњи пут“ односно да је приступ тужиље до њене парцеле могућ и на други начин, а не само преко парцеле туженог. Наиме, како је претходно детаљно образложено, првостепени суд је на основу изведених доказа правилно утврдио да не постоји ни један други начин да тужиља дође до своје парцеле, осим преко парцеле туженог. Истицање туженог да је циљ службености пролаза да олакша употребу једне некретнине, а не да отежа коришћење друге, имплицира то да је суд приликом доношења одлуке требало да води рачуна о томе да се што мање оптерећује непокретност туженог. Међутим, наведено није од значаја за одлучивање, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о тужби за установљавање стварне службености пролаза, него о тужби за заштиту државине непокретности, до које је тужиља све време долазила преко парцеле туженог, па није од значаја у овој правној ствари да ли је тужиља евентуално могла доћи ,,горњим путем“. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3499/23 од 13.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3679/2022 од 27.01.2023. године) 

-У време када је закључен уговор о куповини стана у друштвеној својини важио је Закон о стамбеним односима („Сл. гласник СРС“, бр. 12/90). Члан 15 наведеног закона као чланове породичног домаћинства наводи брачног друга, дете, па родитеља носиоца станарског права и евентуално родитеља брачног друга ако је са њима био у стану, из чега произилази да се ванбрачни друг по закону не сматра чланом породичног домаћинства, па нема право на откуп стана нити може постати сувласник стана по основу уговора о откупу. Чињеница да је спорни стан откупљен у току трајања ванбрачне заједнице заједничким средствима не може бити разлог да тужиља стекне право својине, будући да је откупна цена далеко испод тржишне цене и представља погодност за носиоца станарског права и друга законом одређена лица, у која ванбрачни друг не спада. Такође, одредбе Закона о стамбеним односима, представљају специјалне одредбе у односу на Породични закон, па се зато супротно жалбеним наводима не могу применити одредбе Породичног закона према којима је имовина стечена заједничким средствима у току трајања ванбрачне заједнице заједничка. Својина на откупљеном стану који није додељен и за ванбрачног друга не може се сматрати резултатом заједничког рада у току трајања ванбрачне заједнице ни под условом да су средства исплаћена за откуп стана била заједничка. С тим у вези тужиља евентуално може имати само облигационоправни, а не стварноправни захтев према туженима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2664/23 од 30.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2777/19 од 12.05.2023. године)

-Право на враћање износа откупне цене за предметни стан тужилац је, сагласно одредбама члана 104 став 1 и 210 став 2 ЗОО-а стекао оног тренутка када је уговор о откупу стана правоснажном одлуком суда проглашен ништавим, јер је то тренутак у коме је престао да постоји правни основ по коме је тужени примио у свој буџет купопродајну цену. Ово је уједно и тренутак од када почиње да тече застарелост за судско остваривање такве накнаде. Према члану 361 ЗОО-а застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац стекао право да захтева испуњење обавезе, а то је у конкретном случају дан када је делимична пресуда општинског суда од 06.04.1994. године (којом је суд утврдио ништавост уговора о откупу станова, међу којима је и уговор тужиоца и његове супруге) постала правоснажна, а то је 29.19.1998. године. За заузимање оваквог става потпуно је ирелевантна чињеница да се по непресуђеном делу тужбеног захтева поступак наставио, јер је одлука о развргнућу имовинске заједнице без утицаја на право тужиоца да захтева повраћај средстава уплаћенх у буџет Града, после престанка основа за такву уплату. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2867/23 од 23.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24053/21 од 16.06.2023. године)

-Како се предметна изјава о одрицању, по становишту овог суда не може изоловано посматрати од поступка реституције који јој је следио, будући да је дата у вези са истим, самим тим, насупрот жалбеним наводима тужиоца, нема места посматрању тако дате изјаве као својеврсног уговора о поклону будуће ствари, будући да је члан 47 став 6 Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015... 153/2020) јасан када одређује да се само споразумом између странака закљученим у том поступку може на другачији начин расподелити имовина која је требала бити добијена у том поступку, а који споразум је очигледно изостао, због чега се једнострано датој изјави правног претходника тужених не може приписивати било који други правни значај, осим оног који јој се у законом прописаном поступку реституције даје. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3424/23 од 13.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 26426/20 од 08.06.2023. године)

-У пракси Европског суда за људска права (предмет Качапор и др. против Републике Србије – представке 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06) заузет је правни став да се сматра да тужена има ефективну контролу над друштвеним предузећима и да у складу са тим сноси одговорност за њихове дугове, због чега би на њој била обавеза да исплати тужиоцима потраживања која су утврђена током трајања стечајног поступка, а која им нису намирена пропуштањем њиховог извршења. Међутим, услов за обавезивање тужене за накнаду материјалне штете настале због пропуштања извршења пресуда против друштвних предузећа (у висини неисплаћених потраживања), јесте постојање одлуке којом је претходно утврђено да је дошло до повреде права на суђење у разумном року. Наведеним пресудама Европског суда за људска права није установљена примарна и безусловна одговорност тужене за исплату потраживања радницима и бившим радницима друштвених предузећа, већ је неопходно да је дошло до пропуста у извршењу одлука за које је одговорна тужена, да је поверилац таквог потраживања дужан да покуша наплату свог потраживања у законом прописаним поступцима, те да тужена може бити одговорна једино ако до наплате није дошло због неадекватног спровођења ових поступака који представљају повреду права на суђење у разумном року. Поверилац предметног потраживања не стиче право да од тужене тражи исплату потраживања самом чињеницом што је поверилац износа који дугује друштвено предузеће, јер би овакво закључивање обесмислило вођење извршних и стечајних поступака против друштвених предузећа, када би наплата могла да се непосредно оствари од тужене, као и да би овакво поступање представљало дискриминацију поверилаца оних предузећа која нису у друштвеној својини, јер њима нико не јемчи да ће њихова потраживања бити наплаћена у извршним или стечајним поступцима у случају недостатка средстава. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3475/23 од 20.12.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7597/23 од 23.11.2023. године)

-У режим заједничке имовине улазе новчане накнаде, награде и уопште приходи добијени у вези са радом једног од супружника јер се вреднују сви законом дозвољени облици рада, те приходи и накнаде добијени током трајања брачне заједнице радом једног од супружника представљају њихову заједничку имовину. Под зарадом се подразумева свака имовинска корист која се постиже радом од сваке делатности која доноси извесне приходе. Међутим, у конкретном случају не ради се о приходу оствареном по основу рада, већ се ради о накнади штете због отказа и изгубљене зараде, ради се о исплати која није остварена по основу ефективног рада, већ је у питању накнада штете коју је запослени претрпео по основу отказа. Околност што период отказа туженог обухвата период и трајања брака парничних странака, без утицаја је да исплата извршена по основу изгубљене зараде потпада под режим заједничке имовине, у ситуацији када је предметни спор окончан након и када је та повреда утврђена правоснажном пресудом, утврђен обим штете коју је тужени по том основу претрпео и исплата извршена након развода брака, то се исплата по наведеном основу не може сматрати заједничком имовином. Наиме, да би се зарада сматрала заједничком имовином, мора бити унета у заједницу. Зарађена, а ненаплаћена зарада није заједничка имовина супружника, при чему се у овом случају и не ради о заради у смислу Закона о раду. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1403/23 од 09.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7380/19 од 01.02.2023. године)

-Ако је ништавост установљена судском одлуком, као у овом случају, тада рок застарелости почиње тећи од дана правоснажности судске одлуке којом је ништавост утврђена, независно од касније вођене парнице за исељење тужилаца из стана на који се ништави уговор односи, односно од парнице за развргнуће сувласништва на том стану. Ово јер је реституцијски захтев тужилаца везан за правне последице пресуде донете у међусобном односу странака по основу откупа стана из друштвене својине. С тим у вези допис Управе за имовинске правне послове и имовину Града Новог Сада од 26.06.2013. године не представља признање дуга, нити је основ за прекид застарелости, у смислу члана 387 ЗОО, односно одрицање од застарелости из члана 366 ст. 1 ЗОО. Наиме, до прекида тока застаревања може доћи само током трајања застарног рока, док је у моменту слања дописа већ наступила застарелост потраживања по основу ништавог уговора. Допис не представља писмено признање застареле обавезе, јер није у смислу члaна 366 ЗОО јасна, одређена и безусловна, већ се ради о предлогу о начину и условима исплате примљеног на име једнократно исплаћене откупне цене за половину дела стана, о чему је, у случају да се иста прихвати, коначну одлуку требала да донесе надлежна комисија тужене, док није достављен доказ, ни да је иста прихваћена од стране тужилаца. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1577/23 од 28.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 36272/21 од 26.01.2023. године)

-Када је извршни поступак покренут на основу извршне исправе – хипотеке на непокретности у власништву тужене, као јединог могућег средства извршења у том поступку, то тужиља у том поступку није могла да намири своје потраживање у целости из вредности хипотекарне непокретности, од утицаја је само на то да се тај конкретни поступак извршења, у смислу одредбе члана 76 ст. 1 тачка 6 Закона о извршењу и обезбеђењу, обустави у ненамиреном делу потраживања, али не и да се тужиља тако онемогући да наплати износ који је остао ненамирен. Дакле, тужиља ненамирени износ потраживања може да реализује на неки други начин, у другом поступку, као што је и овај конкретни поступак и према томе не може бити речи о пресуђеној ствари, насупрот жалбеним наводима тужене. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2741/23 од 07.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53837/21 од 05.06.2023. године)

-Како се то основано истиче у жалби, полисом осигурања која је основ одговорности овде туженог и на којој се заснива тужбени захтев, физички болови, страх и душевни болови због умањења животне активности нису предвиђени као ризици обухваћени осигурањем у смислу члана 902 став 1 ЗОО, већ су осигурани ризици: смрт услед незгоде, инвалидитет, дневна накнада, трошкови лечења и прелом костију. Самим тим, у конкретном случају не може постојати одговорност туженог по основу предметне полисе за накнаду неког од наведених видова штете које је претрпео млт. тужилац предвиђених у одредби члана 200 ЗОО, будући да одговорност туженoг не постоји ни по основу кривице ни по основу створеног ризика већ је одговорност туженог предвиђена полисом (као исправом о уговору о осигурању) и то само за наступање ризика обухваћених наведеном полисом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2674/23 од 30.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4402/22 од 06.06.2023. године)

-Наиме, у конкретном случају, за одлучивање о предлогу тужене за укидање клаузула правоснажности и извршности пресуде због пропуштања, од значаја је било искључиво да ли је туженој та пресуда уредно достављена, те да ли је евентуално против исте благовремено изјављена жалба. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1827/23 од 15.11.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 44414/21 од 29.12.2022. године)

-Овај суд налази да је првостепени суд суд погрешно применио материјално право када је одбио да утврди да су ништаве одредбе полисе којима је између тужених уговорено да ће у случају спора у вези са испуњењем права и обавезе из предметне полисе, између осигуравача и осигураника, укључујући и спорове у вези са наплатом одштетног захтева, надлежан бити стварно надлежан суд у Београду, као и да осигураник, односно корисник приликом пријаве осигураног случаја или испуњења било ког другог права или обавезе из уговора о осигурању, нема право на надокнаду трошкова ангажовања адвоката. Уговор о осигурању ствара права и обавезе за уговорне стране и по правилу нема дејство према трећим лицима, осим када је закључен у корист трећих лица или је то законом прописано (прелаз уговора на прибавиоца осигуране ствари у смислу чл. 938 ЗОО). Дакле, уговором о осигурању се не могу установити обавезе трећег лица, нити се могу ограничити, односно сузити права трећих лица. Према томе, у конкретном случају полисом која је закључена између тужених, осигуравајућег друштва и средње школе, не могу бити ограничена права осигураника, односно корисника (укључујући и тужиљу) као трећих лица, будући да они нису уговорна страна, следствено чему су ове уговорне одредбе којима је уговорено да осигураник, односно корисник приликом пријаве осигураног случаја или испуњења било ког другог права или обавезе из уговора о осигурању нема право на надоканду трошкова ангажовања адвоката, као и да ће у случају спора у вези са испуњењем права и обавезе из предметне полисе, између осигуравача и осигураника, укључујући и спорове у вези са исплатом одштетног захтева, надлежан бити стварно надлежан суд у Београду, ништаве, у смислу члана 103 ЗОО у вези са чл. 12, 16 и 148 ЗОО, сходно чему је жалба тужиље основана и пресуда преиначена као у изреци. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 12442/21 од 05.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 30991/20 од 18.05.2021. године)

-Жалбом тужилац указује на то да је првостепени суд требало да примени одредбе Закона о облигационим односима, а не одредбе Закона о стечају. Међутим, за овакве наводе другостепени суд налази да исти нису основани, имајући у виду да однос између тужиоца и туженог односно права и обавезе као учесника тог материјалноправног односа су ограничени одредбама унапред усвојеног плана реорганизације који је регулисан Законом о стечају. Такође, у ситуацији када је унапред припремљени план реорганизације и даље на санзи, произилази да закључењем споразума између тужене као дужника и тужиоца као повериоца не могу да се регулишу међусобна права и обавезе, имајући у виду постојање правоснажног усвојеног плана реорганизације, те правне последице потврђивања плана реорганизације дужника, којим су дефинитивно уређени укупни имовински односи између тужене као дужника и тужиоца, као њеног повериоца. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1049/20 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2369/19 од 05.11.2019. године)

-Тужена се противила тужби и постављеном тужбеном захтеву, а чињеница да није спорила постојање потраживања, будући да је исто обухваћено планом реорганизације, не ствара могућност да тужилац у овој, посебној парници остварује намирење тог потраживања, па ни по основу споразума закљученог са туженом (који је сачињен после усвајања плана), у ситуацији када сагласно члану 167 Закона о стечају, УППР представља извршну исправу. Будући да усвојени план реорганизације представља извршну исправу, на основу истог може се покренути поступак принудног извршења. У ситуацији да по протеку рокова утврђених планом реорганизације предузеће не измири сва дуговања обухваћена планом или их не измири у целости, поверилац, у конкретном случају овде тужилац, има могућност да своје потраживање намири или у извршном поступку који ће покренути на основу плана реорганизације као извршне исправе или с друге стране у поступку колективног намирења покретањем новог стечајног поступка против дужника из разлога непоступања по усвојеном плану. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1049/20 од 18.12.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2369/19 од 05.11.2019. године)

-У складу са одредбом члана 203. ст. 1 Закона о здравственој заштити (,,Службени гласник РС“, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011) који је био на снази у време конкретног догађаја) адекватна здравствена заштита је она која повећава могућност повољног исхода и смањује ризик настанка нежељених последица по здравствено стање појединца. То даље значи и да је лекар дужан да узме у обзир и могуће ризике који се јављају с обзиром на природу болести и условима у којима  се пацијент лечи. У конкретном случају и да узме у обзир и могућност инфекције у болничким условима, када је болесник лежећи. Такође, то даље значи и да је за одговорност здравствене установе због несавесног лечења довољно и да је грешком или пропустом у лечењу проузроковано погоршање здравља пацијента, које у крајњем случају довело до смртног исхода. Такође, одговорност здравствене установе постоји и ако у конкретном случају није предузела оно што је било неопходно предузети да би се пацијент успешно лечио и излечио. Дакле, узрочно-последична веза између пропуста у предузимању мера и активности којима се повећавају могућности повољног исхода лечења и смањује ризик настанка нежељене последице и крајњег исхода не може се схватити само као директна и непосредна узрочност између пропуста здравствене установе и смрти пацијента. Потребно је расправити да ли постоји узрочност између пропуста у предузимању мера и активности и смањења могућности повољног исхода односно излечења пацијента. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 2640/2023 од 22.06.2023. године којим су укинуте пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1460/22 од 01.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2000/2014 од 18.03.2022. године) 

-У складу са одредбом члана 3а Закона о висини стопе затезне камате (,,Службени лист СРЈ“ бр. 32/93 и 24/94) Врховни суд Србије је у својим одлукама заузео правни став да за период од 24.01. до 08.04.1994. године у обрачун разлике до потпуне накнаде штете не узима се месечна стопа раста цена на мало, већ висина каматне стопе, јер објављени месечни коефицијент раста цена на мало у том периоду нема ретроактивну примену обзиром да је ступањем на снагу одлуке о новом динару инфлација заустављена. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 2640/2023 од 22.06.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 571/2021 од 20.04.2021. године) 

-Треба напоменути да свакако првостепени суд има право да сачини службену белешку без учествовања оног на ког се односи и без његовог потписа, имајући у виду одредбу 125г Судског пословника. Првостепени суд је предметну службену белешку сачинио након што је прикупио податак, односно одређено саопштење пуномоћника и саме парничне странке, а иста је снабдевена и датумом поред потписа судије, из чега произилази да је предметна службена белешка сачињена у свему у складу са одредбама Судског пословника. Међутим, иако је службена белешка сачињена у складу са одредбама Судског пословника, првостепени суд је требао да сачини записник приликом узимања изјаве од тужиоца и његовог пуномоћника ван рочишта, сходно одредби члана 115 став 2 ЗПП, а имајући у виду садржину изјава, тј да су том приликом тужилац и његов пуномоћник правдали свој изостанак са заказаног рочишта. Такође, том приликом би, сходно члану 122 ЗПП-а записник о наведеним изјавама био потписан и од стране странке и пуномоћника, те се не би могла довести у сумњу његова аутентичност, а приликом сачињавања записника, странка би имала право да стави евентуалне примедбе. Како у конкретном случају, тужиоцу, нити његовом пуномоћнику, приликом давања изјаве пред судијом ван рочишта, којом приликом су правдали свој изостанак није дата прилика да се изјава записнички констатује, те да се потом овери њиховим потписима, првостепени суд је тужиоцу на наведени начин повредио право на расправљање, због чега је начињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 7 ЗПП-а, на коју овај суд пази по службеној дужности. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2435/23 од 08.11.2023. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 640/2021 од 27.12.2022. године) 

-Тужиоци су од свог материјала, својих средстава, изградили предметни објекат, и по том основу су стекли својину грађењем, у складу са чланом 22 став 1 Закона о основама својинскоправних односа, и то, како траже у једнаким деловима. Међутим, имајући у виду да је породична стамбена зграда у катастру непокретности уписана као нелегално саграђен објекат (односно као објекат за који није издата не само употребна већ ни грађевинска дозвола) реализација уписа права тужилаца у јавну књигу, како на стамбеном објекту тако и на предметном земљишту, зависи од околности да ли ће за објекат бити издата употребна (а тиме и грађевинска) дозвола, односно да ли ће објекат бити озакоњен. Како спорни објекат није озакоњен, право на земљишту на ком се налази тужиоци могу оставрити само у складу са одговарајућим одредбама Закона о планирању и изградњи и Закона о озакоњењу објекта, из ког разлога захтев за утврђење права коришћења на градском грађевинском земљишту није основан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2878/23 од 15.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2003/2022 од 23.03.2023. године)

 -О правном преображају основа по коме тужилац оставрује своја права због губитка зараде говори члан 195 став 2 ЗОО-а. Становиште је овог суда да из наведене одредбе јасно произилази да када надлежни суд оштећеном лицу за убудуће утврди месечну новчану ренту која представља извесни губитак зараде у будућности коју би лице остваривало да није било штетног догађаја, то се од тог момента сваки даљи губитак зараде који не покрива тако досуђена новчана рента, може накнадити једино путем правног института измене новчане ренте у смислу члана 196 ЗОО-а и под условима прописаним тим чланом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3200/23 од 23.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1423/2019 од 10.09.2020. године) 

-Жичара у покрету и корпе за превоз скијаша које су њен саставни део, представљају опасну ствар тј ствар која по свом положају и својствма представља повећану опасност од повређивања, те у конкретном случају одговорност туженог постоји по основу створеног ризика, из којих разлога су наводи туженог да је тужилац користећи жичару сам пристао на ризик који носи њена употреба, као и само скијање, неприхватљиви. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2649/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5089/2022 од 13.06.2023. године) 

-Брисање хипотеке се може, али и не мора тражити у случају испуњења потраживања. Према томе, наводи тужиоца о изосталом тражењу брисовне дозволе од стране туженог не указују да зајам није враћен. Тужени располаже исправама о враћању зајма насупрот којим тужилац није могао ни исходовати реализацију хипотеке. Таква ситуација не доводи туженог у позицију неодложне потребе да хипотеку обрише. Према томе, обавеза туженог према тужиоцу је престала. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3241/23 од 21.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4261/2023 од 21.06.2023. године) 

-Правилно је првостепени суд на основу утврђене садржине спорне објаве на фејсбук профилу закључио да је објављивањем текста у ком се тужиоцу ставља на терет да износи неистине, измишљотине и клевете на рачун колега и професора, те да блати углед Факултета, тужени повредио права личности тужиоца и то његову част и углед. Тужилац је у време објављивања спорног текста на друштвеној мрежи фејсбук имао статус редовног студента факултета, своје студентске обавезе успешно је испуњавао и није имао било каквих проблема, што се променило поред осталог и након објвљивања изјаве туженог. Садржај профила Савеза студената на друштвеној мрежи фејсбук је јавно видљив, профил је праћен од стране већег броја људи, нарочито студената, а објаве је могуће делити и преко других профила, што је у конкретном случају утицало на пажњу који је спорна објава добила у студентским круговима, о чему је обавештен и тужилац, а што је код њега проузроковало осећај немоћи и психичке узнемирености. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1495/23 од 15.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11627/2019 од 08.02.2023. године) 

-Тужба за сметање поседа се може преиначити у истој парници сметања поседа све до њеног закључења, променом истоветности захтева под условом да је тужба преиначена у року из члана 77 Закона о основним својинскоправним односима. Рок за благовременост тужбе због сметања поседа рачунаће се од дана када је настало сметање, односно од дана када се сазнало за учиниоца и сметање, па до дана када је коначно опредељен тужбени захтев. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6629/23 од 01.11.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2116/2023 од 29.05.2023. године)

-Странке су закључиле уговор о динарском кредиту са валутном клаузулом. Одредбом члана 34 став 8 Закона о девизном пословању прописано је да је дозвољено уговарање у девизама у Републици, с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима. У том случају се страна валута користи само као валориметар  - валута обрачуна обавеза уговорача, које се измирују у динарима. Сагласно томе, тужиља накнаде и трошкове чије враћање тражи није платила у валути евро већ у домаћој валути – у противвредности стране валуте која је у уговоном односу са туженом коришћена као валута обрачуна по курсу на дан плаћања. Зато тужиља не може основано тражити да се тужена обавеже на исплату њеног новчаног потраживања у страној валути, његове динарске  противвредности по курсу на дан исплате, већ само у износима плаћеним туженој у домаћој валути. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 20530/2022 од 16.03.2023. године којом су преиначене  пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2496/20 од 06.09.2022. године и пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8835/2019 од 24.02.2020. године)

-Одредбом члана 193 став 2 Закона о извршењу и обезбеђењу (,,Службени гласник РС“, бр. 106/2015, 106/2016-аутентично тумачење, 113/2017-аутентично тумачење и 54/2019), прописано је да купац стиче право својине на непокретности даном доношења закључка о предаји. Ставом четвртим овог члана прописано је да против закључка о предаји непокретности може се поднети захтев за отклањање неправилности у року од 8 дана од дана достављања закључка. Решење о усвајању захтева има само дејство основа за накнаду штете, јер је ставом 5 члана 193 ЗИО прописано да решењем којим се усваја захтев за отклањање неправилности из става 4 овог члана не дира се у стечено право својине купца. Тужени је на описани начин постао власник непокретности одлуком државног органа, у складу са чланом 20 став 2 Закона о основама својинскоправних односа. Због правне природе оваквог начина стицања својине, при чему се право својине не извлачи из права претходника, него управо из одлуке државног органа, правилан је став нижестепених судова да се у посебној парници не може истицати захтев за ништавост уговора о продаји непокретности закљученог у поступку извршења и по одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 439/2022 од 26.01.2023. године којом је одбијена ревизија против пресуде Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1437/2021 од 01.07.2021. године) 

-У понуди поводом закључења спорног уговора о кредиту од 05.12.2013. године као врста и висина свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита наведена је фиксна једнократна провизија за обраду кредитног захтева у износу од 29.797,14 динара и годишња провизија за администрирање кредита у фиксном износу од 2.968,25 динара, што не одговара обрасцу обавезних елемената уговора који чини саставни део уговора према ком фиксна једнократна провизија за обраду кредитног захтева износи 29.836,53 динара, а годишња провизија за администрирање кредита износи фиксно 2.972,18 динара, нити износима који су према плану отплате кредита од тужиоца наплаћени на име провизије за обраду захтева и провизије за администрирање. Из наведеног произилази да тужена банка није доставила доказ да је у предуговорној фази упознала тужиоца са врстом и висином трошкова кредита, јер је писани образац понуде који се налази у списима предмета сачињен 05.12.2013. године, дакле након закљученог уговора  кредиту од 30.09.2013. године, нити је тужилац садржином наведене понуде у предуговорној фази обавештен о врсти и висини накнада у апсолутном износу које падају на његов терет па су спорне уговорне одредбе неодређене у смислу чланова 8 и 19 став 1 тачка 12 Закона о заштити корисника финансијских услуга. (пресуда Врховног суда у посл. бр. Рев 22189/2022 од 02.03.2023. године којом је преиначена пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4726/20 од 28.09.2022. године и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1168/2020 од 01.06.2020. године) 

-Чињеница јесте да је првостепени суд пропустио да наведе да ли је и на који начин ценио држање парничних странака приликом њиховог суочења на рочишту 10.12.2019. године, и то пре свега тужиље. Међутим, с обзиром да првостепени суд кључне чињенице за одлучивање о основаности тужбеног захтева, а имајући у виду предмет спора, суштински базирао на писаним доказима, и то пре свега потврдама које је приложио тужени, а и из којих произилази да тужиља према туженом, на име режијских трошкова и на име закупнине предметног стана, нема више никаквих потраживања према туженом по тим оснвама, с чиме се тужиља и сагласила потписивањем тих потврда, у датој ситуацији пропуст суда да приликом оцене доказа наведе да ли је и на који начин ценио држање парничних странака приликом њиховог суочења, представља релативно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 ст. 1 ЗПП, због које се, пресуда у споровима мале вредности, сходно одредби члана 479 ст. 1 ЗПП, не може побијати. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8015/20 од 08.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5016/18 од 14.09.2020. године) 

-У конкретном случају, извршење продајом спорног стана је први пут предложено у предлогу за извршење. У току извршног потупка извршни повериоци су повукли предлог за извршење на другим непокретностима, а по сазнању да упис у листу непокретности не одговара стварном стању власништва на посебним деловима зграде. Они нису повукли предлог за извршење на овде спорном стану, иако су иста сазнања имали и у односу на ову непокретност. Сазнања о промени уписа права власништва имао је и суд који је спроводио поступак извршења, али није омогућио тужиљи да као треће заинтересовано лице благовремено оствари право на истицање приговора, већ је такво право она искористила тек када је спроведен закључак о другој јавној продаји и непокретност додељена купцу у извршном поступку. То поступање органа тужене чини незаконитим и неправилним. Такво поступање је у узрочној вези са штетом која је настала за тужиљу, а која се и према становишту овог суда мери тржишном вредношћу непокретности коју је имала у власништву. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1211/23 од 25.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 109/2022 од 29.03.2022. године) 

-Тужиоци као нови власници који су предметно земљиште добили у поступку реституције, ступају у правни однос са закупцем на место закуподавца по сили закона. То је однос кои наступа по самом закону,па је имајући то у виду неосновано инсистирање да тужиоци нису активно легитимисани указивањем да они нису потписници предметног уговора о закупу. Са правоснажношћу и извршношћу решења о враћању предметне парцеле у поступку реституције, тужиоцу су ступили у правни однос који је по основу уговора о закупу претходни власник, Република Србија – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, засновао са овде туженим као закупцем. У том правном односу закуподавац је толерисао кашњење у исплати закупнине, па је у случају задоцњења са уплатом практично закупцу остављен додатни рок за измирење дате обавезе и такво поступање претходног власника, Републике Србије – Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, као закуподавца који је примио закаснелу уплату, јесте у складу са чланом 584 ст. 1 ЗОО, који се у складу са чланом 70 Закона о пољопривредном земљишту примењује и на раскид уговора о закупу пољопривредног земљишта у државној својини, којим је прописано да закуподавац може отказати уговор о закупу ако закупац не плати закупнину ни у року од 15 дана пошто га је закуподавац позвао на плаћање. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2137/23 од 16.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 324/22 од 19.04.2023. године) 

-Наиме, велика или груба неблагодарност као услов за опозив поклона је правни стандард о чијем постојању суд закључује на основу свих околности случаја, ценећи га вредносним мерилима заснованим на правилима морала и добрих обичаја, имајући при томе у виду целокупни однос странака након учињеног поклона, односно целокупни контекст њихових међусобних односа. С тим у вези, супротно ставу првостпеног суда, од значаја је и однос поклонопримца према лицима блиским поклонодавцу, уколико евентуалну неблагодарност према тим лицима поклонодавац доживљава као неблагодарност према себи самом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1869/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7661/2021 од 14.02.2023. године) 

-Не могу се прихватити наводи Вишег суда у Новом Саду да није стварно надлежан из разлога што у траженом износу тужилац тражи главницу дуга и урачунату уговорену камату и законску затезну камату, обзиром да се под главним захтевом у смислу члана 28 Закона о парничном поступку подразумева захтев странке због кога се поступак води, а камате и остала споредна тражења се не узимају о обзир ако не чине главни захтев, што у овој правној ствари није случај, јер је тужилац као главни захтев поставио захтев за исплату главнице са урачунатим каматама. Тужилац тражи исплату означеног износа, те суд не може одлучујући о стварној надлежности, да разграничава да ли је у траженом износу обухваћен износ главнице дуга са обрачунатим каматама. Тужилац тражи јединствен износ и он је предмет одлучивања у конкретној правној ствари, а суд ће мериторном одлуком одлучити о основаности тог захетва. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Р 21/23 од 16.11.2023. године којим је одређно да је стварно надлежан Виши суд у Новом Саду) 

-Тужилац је у чињеничним наводима тужбе прецизно описао непокретност у односу на коју тражи заштиту права државине, наводећи место, улицу, бр. катастрске парцеле и катастарску општину у којој се непокретност – паркинг бр. 2 налази. Међутим, у самом тужбеном захтеву, којим је суд везан, тужилац је навео само да се ради о паркингу бр. 2, док није наведену непокретност идентификовао адресом, бр. катастрске парцеле, ознаком катастарске општине у којој се непокретност налази, па стога навођење да су поменуте радње сметања државине десиле на паркинг месту бр. 2, чини тужбени захтев у овом делу недовољно опредељеним и неуредним. Наиме, објекти државинске заштите морају бити јасно и прецизно наведени и означени у тужби и у решењу о сметању државине које суд доноси, а све из разлога извршивости одлука и остварења како постојеће тако и будуће државинске заштите која се остварује у случају поновног сметања односно узнемиравања државине на исти или сличан начин, а на основу претходног решења и то у извршном поступку. Дакле, неуредан тужбени захтев као такав није извршив, те се тако постављеним захтевом не може пружити заштита државини. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5761/23 од 25.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11668/2020 од 21.03.2023. године) 

-Тужиља ставом два петита предметне тужбе тражи излучење на покретним стварима које се налазе у предметном стану, конкретно тужбеним захтевом тражи утврђење да су покретне ствари које се налазе у стану у њеном искључивом власништву, те утврђење да је извршење одређено решењем Основног суда у Новом Саду пописом, проценом продајом покретних ствари које се налазе у стану недопуштено, те тражи укидање решења о извршењу Основног суда у Новом Саду и стављање ван снаге закључка јавног извршитеља, као и укидање свих спроведених радњи. На овакав начин тужиља је тужбени захтев уопштено определила, не тражећи излучење тачно, индивидуално одређене покретне ствари, стога овај другостпени суд налази да у околностима дате ситуацие, тужиљи не припада правна заштита коу тражи. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4082/23 од 24.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8925/22 од 17.02.2023. године) 

-У конкретном случају, тужиоци су у кривичном поступку који је вођен против овде туженог као окривљеног поднели имовинскоправни захтев којим су прекинули рок застарелости потраживања накнаде штете и за све време трајања кривичног поступка постојао је прекид застарелости. Окончањем кривичног поступка застарелост је почела тећи изнова од дана када је тај поступак окончан, односно од дана када је тужиоцима достављена пресуда Врховног суда. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1804/23 од 26.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2851/2022 од 12.04.2023. године) 

-Правилно је првостпени суд одбио приговор туженог да тужилац није активно легитимисан да тражи враћање зајма јер је позајмио женин новац, односно да је враћање зајма могла да тражи евентуално тужиочева супруга. Ово из разлога што извор средстава које зајмодавац даје зајмопримцу није ни од каквог утицаја на активну легитимацију тужиоца, коју црпи из закљученог уговора о зајму, у ком је он означен као зајмодавац и коме се тужени обавезао да наведени износ врати. Питање начина на који је зајмодавац обезбедио новац излази из оквира облигационог односа странака и није од значаја за одлучивање. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1253/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 52306/2021 од 08.02.2023. године) 

-Уколико штета настане као резултат уобичајених опасности и ризика бављења одређеном спортском активношћу искључено је право на накнаду штете, тако да услов за примену општих правила о одговорности за штету коју претрпи спортиста при бављењу спортским активностима представља изузетност ризика и неуобичајености опасности конкретног случаја. У конкретном случају из утврђених чињеница не произилази да је постојала изузетност ризика и неуобичајеност опасности јер је малолетни тужилац у предметни спортско-рекреативни центар дошао уз пристанак својих родитеља, након чега су запослени туженог у свему испоштовали правила туженог да дочека тужиоца и његове другове, одрађено је загревање, усменим путем су обавештени о основним правилима понашања и над истима је вршен одговарајући надзор. До повређивања тужиоца није дошло услед кршења правила о безбедном коришћењу трамболине, већ због начина на који је тужилац изводио салто односно зато што је при завршетку салта глава тужиоца контактирала са коленима и дошло је до повређивања. Уобичајена опасност и ризик вежбања на трамболини представља управо могућност повређивања због неправилног или неодговарајућег доскока на трамболину. Стога пристанак оштећеног на дозвољени ризик представља основ искључења одговорности туженог за штету коју је претрпео тужилац, те нема места примени општих правила о одговорности за штету, па је ожалбена одлука преиначена и тужбени захтев у целости одбијен као неоснован. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1962/23 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4663/2022 од 11.05.2023. године)  

-У погледу навода жалбе туженог да је погрешном применом материјалног права, као осигуравач возила, обавезан на исплату када се има у виду утврђење да је пропуст управљача пута што није поставио адекватну саобраћајну сигнализацију, овај суд указује да из одредаба члана 897, 940 и 941 ЗОО-а, а у вези са одредбама члана 178 ЗОО-а, произилази обавеза накнаде штете тужиоцима од стране туженог, као организације за осигурање код које је у време незгоде предметно возило било осигурано од аутоодговорности, независно од одговорности туженог Града Новог Сада који одговара по другом основу, с тим да тужени осигуравач не одговара за штету у истом обиму према тужиоцу и тужиљи, јер тужилац као ималац возила које је учествовало у незгоди не може имати својство трећег лица, како је то погрешно нашао првостпени суд. Према одредби члана 178 ст. 3 ЗОО-а, у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету, ако нема кривице ни једног, имаоци одговарају на равне делове, ако разлози правичности не захтевају нешто друго. Следом тога, како је у конкретном случају утврђено да нема кривице ниједног имаоца возила, а разлози правичности спрам утврђених околности случаја не захтевају нешто друго, тужени као осигуравач другог возила, има обавезу у смислу чланова 897, 940 ст. 1 и 941 ст. 1 ЗОО-а да тужиоцу накнади половину штете коју је претрпео и за ту половину би постојала солидарност обавезе са обавезом туженог Града Новог Сада, у смислу члана 206 ЗОО, док би за преосталу половину до пуног износа постојала само обавеза  туженог Града. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1543/19 од 26.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9813/16 од 05.02.2019. године) 

-Имајући у виду да је тужилац у току првостепеног поступка приложио доказе на околност да је разлог једностраног раскида уговора о финансијском лизингу чињеница што прималац лизинга није био у могућности да испуни обавезу по тако закљученом уговору о доспелости, те да је возило враћено, као и да је јавно доступна чињеница да је над корисником лизинга закључен стечајни поступак због трајне неспособности за плаћање, произилази да је очигледно да из сопствених средстава прималац лизинга није могао измирити обавезу према тужиоцу као даваоцу финансијског лизинга, те да је у датој ситуацији, у погледу закљученог уговора о јемству између тужиоца и туженог, за испуњење обавезе примаоца финансијског лизинга, требало применити одредбу члана 1004 ст. 2 ЗОО, а која јасно прописује изузетак од правила код супсидијарног јемства у погледу постојања обавезе повериоца да прво захтева испуњење обавезе главног дужника. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6784/21 од 18.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9979/2019 од 14.12.2020. године) 

-На ствари датој на уживање и коришћење никада се не може стећи власништво одржајем јер такав основ поседовања није довољан да би се могло по том основу стећи власништво ствари. Прекаријална државина није подобна за стицање стварних права одржајем, што је у конкретном случају, јер су правни претходници тужиоца прекаријално користили сувласнички удео А.А. на спорним некретнинама, по основу права које је искључиво везано за постојање воље А.А. као сувласника спорних некретнина. Таква државина није савесна у смислу правила о ванредном одржају, обзиром да престаје када сувласник затражи враћање у судржавину спорних некретнина. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2556/23 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10672/2022 од 16.05.2023. године) 

-У конкретном случају, тужилац је у циљу доказивања одговорности туженог по основу каско осигурања доставио само полису каско осигурања, иако из садржине наведене полисе произилази да њен саставни део чине и Услови за осигурање моторних и шинских возила (каско), те овај суд налази да сходно одредби члана 231 ЗПП, недостављањем наведених услова, тужилац, на коме је био терет доказивања, није доказао да ли су испуњени претходно уговорени услови за накнаду штете по основу ове полисе, те самим тим није доказао испуњеност услова за утврђење одговорности туженог. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7124/23 од 11.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9915/2017 од 21.10.2020. године) 

-За уговор о поклону битно је да постоји споразум између поклонодавца и поклонопримца о предмету поклона и воља да се тај предмет поклони, односно прими као поклон. Карактеристика овог уговора је у томе што постоји бесплатно давање, односно што поклонодавац учињеним поклоном не добија право на противчинидбу и такву чинидбу извршава добровољно. Битни елементи уговора су предмет поклона и намера-воља да се поклон учини, а побуда за закључење уговора улази у саму основу уговора. Мотив или побуда је унутрашњи разлог за предузимање неке радње, односно разлог да се у конкретном случају закључи уговор о поклону. Иако је одредбом члана 53 став 1 ЗОО, прописано да побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност код уговора без накнаде, побуда утиче ако се на њу позива странка која за своје давање не прими никакво супротно давање (поклонодавац), јер је она определила поклонодавца да учини поклон. Стога побуда улази у основ уговора и када се она не оствари отпада и сам основ уговора, због чега је такав уговор у смислу члана 52 ЗОО ништав. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2724/23 од 19.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 35297/2021 од 05.05.2023. године) 

-Имајући у виду одредбу члана 165 Закона о наслеђивању којом је прописано да поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес, правилно је становиште првостепеног суда да тужиља нема правни интерес. Наиме, тужиља као мајка покојног А.А. не улази у круг законских наследника, јер је иста наследник другог наследног реда, док су законски наследници првог наследног реда деца покојног, а тестаментални наследници, овде тужени. Како тужиља нема правни интерес, будући да не улази у круг потенцијалних законских наследника, односно наследника који могу бити позвани на наслеђе у случају да се предметно завештање поништи, те се примењује законски основ наслеђивања, произилази да иста не може захтевати поништај завештања у складу са одредбом члана 165 Закона о наслеђивању. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1056/23 од 23.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2576/19 од 18.10.2022. године) 

-Из стања у спису предмета прозилази да је тужиоцу уз предметни уговор о кредиту уручен и план отплате кредита и преглед обавезних елемената уговора, који се налазе у спису предмета, као и да је у члану 21 тог уговора о кредиту наведено да својим потписом уговора корисник кредита потврђује да је упознат са општим условима пословања банке, да му је од стране банке уручена понуда за закључење уговора, као и да је обавештен да на свој захтев може добити/да је добио нацрт уговора о кредиту, уз остављање примереног рока за прихватање понуде за закључење уговора. Међутим, понуда за закључење уговора, која се помиње у члану 21 истога, не налази се у спису предмета, те се не може утврдити њена садржина, односно не може се са сигурношћу утврдити да је у истој јасно исказана висина и обавеза плаћања предметне накнаде за обраду кредитног захтева и да ли је иста исказана кроз ефективну каматну стопу или није, а терет доказивања ове чињенице је био на туженој, што тужена није доказала, па се стога има сматрати да тужиоцу пре закључења предметног уговора, понуда није учињена. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3759/23 од 24.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12518/20 од 20.11.2020. године) 

-Жалитељка је законска наследница иза пок. тужиоца, односно универзални сукцесор која је даном смрти оставиоца ступила у сва његова наследива права и обавезе па у том смислу за ступање у ову парницу на место тужиоца није од значаја чињеница коју имовину је жалитељка наследила решењем о наслеђивању. Стога су без основа жалбени наводи којима жалитељка указује да није наследила локал и прикључак на електроенергетску мрежу који су предмет спора. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7471/23 од 13.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24929/20 од 13.04.2023. године) 

-Тврдња туженог је да у конкретном случају нису били предвиђени пенали за случај кашњења, будући да се ова одредба из предуговора не налази у уговору о купопродаји, због чега сматра да нема основу за исплату истих. Са друге стране , у поступку је утврђено да је тужилац у периоду од шест месеци након истека рока из предуговора био подстанар и плаћао месечну закупнину стана у износу од 220 евра. При таквом стању ствари, имајући у виду да суд није везан правним основом тужбе, на шта тужилац основано указује жалбом, изостало је бављење првостепеног суда утврђивањем (не)постојања рока за завршетак радова на предметном стану према уговору о купопродаји. Наведена чињеница је од значаја за утврђивање евентулног постојања другог правног основа (материјалне штете) из ког би произилазила обавеза туженог да тужиоцу накнади потраживан износ од 1.320,00 евра (при чему је правилно првостпени суд закључио да исти не представља уговорну казну у смислу чл. 270 ЗОО). Притом, у ситуацији где је са једне стране предуговором био предвиђен рок за завршетак радова, односно предају поседа тужиоцу (31.03.2020. године), те да је према важећим прописима који регулишу област изградње (између осталог члан 149 Закона о планирању и изградњи), произилази обавеза инвеститора да након издате грађевинске дозволе, а пре почетка изградње, одреди рок за завршетак радова који мора бити наведен на табли којом је обележено градилиште (те је импликативно да је управо то рок кои је унет у предуговор), на туженој страни је терет доказивања да у конкретном случају није постојао предвиђени рок за завршетак радова на спорном стамбеном објекту. Све наведено је од значаја за утврђивање постојања и обима материјалне штете која се евентуално огледа у плаћању закупнине подстанарског стана услед кашњења туженог у изградњи и предаји спорног стана тужиоцу у посед. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2877/23 од 26.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 54304/2021 од 28.04.2023. године) 

-Рокове за привођење неизграђеног грађевинског земљишта намени одређеној урбанистичким планом садржао је Закон о грађевинском земљишту (,,Службени гласник РС“ бр. 23/90) који је престао да важи ступањем на снагу Закона о планирању и изградњи из 2003. године. С тим у вези околност да доцнији Законски прописи који су регулисали грађевинско земљиште, планирање и грађење (раније важећи и сада важећи Закон о планирању и изградњи) не садржи рокове у погледу привођења земљишта планираној јавној намени ( при чему те рокове по правилу не садрже ни плански акти) несумњиво не може бити тумачена на штету власника земљишта. Планирање подразумева постојање рокова планирања, а планови постојање рокова за њихово спровођење и реализацију. Стога и урбанистичко планирање претпоставља постојање рокова реализације, због чега урбанистички планови ( посебно планови детаљне регулације односно детаљног решења) морају садржати рокове спровођења и реализације истих, јер се у супротном губи сврха планирања. Тиме се ствара извесност код власника непокретности не само у погледу обима већ и (најмање, оквирне и приближне) дужине трајања ограничења права и дужине трајања обавезе које мора трпети (конкретно као власник непокретности планиране за јавну намену). Напред наведени Планови туженог не садрже ни оквирне рокове за спровођење и реализације, и не доприносе отклањању неизвесности на страни власника непокретности планиране за јавну намену. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3053/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24881/2021 од 14.09.2023. године) 

-Грађанско одељење Врховног суда је на седници одржаној 02.04.2019. године усвојило правно схватање да је ништава одредба уговора о кредиту о индексирању динарског дуга применом курса ЦХФ која није утемељена на поузданом писаном доказу да је банка пласирана динарска средства прибавла посредством сопственог задужења у тој валути (ЦХФ) и да је пре закључења уговора кориснику кредита доставила потпуну писану информацију о свим пословним ризицима и економско финансијским последицама које ће настати применом такве клазуле. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2801/23 од 09.11.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2616/2019 од 26.06.2023. године) 

-Одредба члана 172 ст. 1 ЗОО, прописује одговорност тужене ако је штете настала као последица таквог рада њеног органа који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења. Другим речима, примена неодговарајуће законске норме не представља безусловно повреду овлашћења у вршењу функције државног органа уколико је поступао у оквиру законског овлашћења. Ради заштите права странака, у циљу отклањања последица погрешног тумачења правне норме прописана су одговарајућа правна средства по којима су надлежни органи поступали у управном поступку, односно управном спору. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2002/21 од 26.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7936/2022 од 03.04.2023. године) 

-Овај суд је нашао да су основани жалбени наводи тужиоца да је погрешан став првостепеног суда којим сматра да тужилац потражује ,,камату на камату“. Наиме, како из утврђеног чињеничног стања произилази да се тужилац дана 26.06.2015. године обратио туженој подношењем трошковника – захтева за накнаду трошкова одбране у износу од 54.000,00 динара, а да је тужена дана 26.07.2017. године на рачун пуномоћника тужиоца исплатила наведени износ, произилази да је тужена била у доцњи од 26.09.2015. године, када је настала обавеза, па све до 26.07.2017. године, када је тужена исплатила потраживани износ на рачун пуномоћника тужиоца, за који период тужиоцу припада законска затезна камата у износу од 12.172,64 динара на износ дуга од 54.000,00 динара, како је правилно првостепени суд и обавезао тужену. Међутим, по ставу овог суда, на досуђени износ од 12.172,64 динара тужиоцу припада законска затезна камата и то од 27.07.2017. године. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1658/20 од 08.11.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10869/19 од 11.02.2020. године)  

-У конкретном случају, предмет тужбеног захтева је исплата новчаног износа од 667.629,58 динара, који чини износ од укупно 331.416,11 динара главнице, 50.067,07 динара редовне камате и 285.640,11 динара затезне камате, износ од 506,56 динара трошка опомене, као и износ од 50.449,86 динара обрачунате затезне камате на наведене укупне износе. Како сходно одредби члана 28 ст. 2 ЗПП камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка се не узимају у обзир код утврђивања вредности предмета спора, наведени спор је спор мале вредности, с обзиром да вредност главног захтева – износ од 331.416,11 динара представља износ од 2.819 евра, рачунајући по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, када је курс био 1:117,55. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 251/22 од 18.02.2022. године којим се оглашава стварно ненадлежним и списи предмета П 1103/2021 уступају Вишем суду у Новом Саду, као ставрно и месно надлежном суду) 

-Неосновано тужиља и у жалби истрајава на ставу да је предметни уговор о преносу потраживања од 31.07.2015. године (према њој) ништав, из разлога што на дан закључења овог уговора, односно на дан преноса потраживања, тужиља није имала статус предузетника (будући да је у међувремену њена предузетничка радња брисана из регистра) већ физичког лица, указујући жалбом да се на правни однос између странака има применити одредба чл. 39 ст. 2 Закона о заштити корисника финансијских услуга којом је прописано да банка потраживања из једног уговора може уступити само једној банци. Наведено стога што је спорни уговор о преносу потраживања правно ваљан, те нема елемената ништавости из разлога што је тужиља као дужник у моменту закључења оба уговора о кредиту имала статус предузетника, због чега је пренос спорног потраживања са тужене банке на туженог био дозвољен и извршен у складу са одредбама материјалног права (чл. 42а Одлуке о управљању ризицима банке на коју упућује одредба чл. 39 тачка 7 Закона о заштити корисника финансијских услуга). Чињеница да је у међувремену, након закључења оба уговора о кредиту и покретања извршног поступка, а пре закључења предметног уговора о преносу потраживања тужиља изгубила статус предузетника (као последицу брисања њене предузетничке радње из регистра) није од утицаја на пуноважност уговора о преносу потраживања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2006/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3242/2017 од 22.11.2022. године) 

-Правилан је закључак првостпеног суда суда да је у конкретном случају прекид застарелости потраживања настао и поред обуставе покренутог извршног поступка, до које је дошло јер предметне непокретности, иако уписане у јавној књизи катастра, у природи нису постојале пошто су биле срушене. У конкретном случају нема места примени одредбе члана 389 ЗОО која прописује да се сматра да прекид застаревања, извршен подизањем тужбе или којом другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, није наступио ако поверилац одустане од тужбе или радње коју је предузео, као и да се сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена. Ово из разлога што је извршење обустављено јер су извршни дужници променили природу ствари на којој је установљена хипотека, те обустава извршног поступка није била последица одустанка овде тужиоца, већ немогућности извршења продајом хипотековане имовине због њеног непостојања. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1129/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11741/21 од 06.12.2022. године) 

-У конкретном случају у предметни стан уселила се мајка туженог још 1982-1983. године, у ком стану тужилац од тада па све до сада непрекидно живи. У том контексту, првостепени суд пропушта да се бави питањем да ли наведено , спорном објекту даје значење дома за туженог. Са друге стране, тужени је незапослен, корисник је социјалне помоћи и нема других непокретности у власништву, те да ли је могућности да обезбеди други објекат за становање, или је становање у спорном објекту за туженог од егзистенцијалне важности, и да ли би без могућности становања у том објекту он и његова породица били бескућници, те да ли је супростављени интерес тужилаца несразмеран интересу туженог. У наведеном контексту, одредба члана 8 Европске конвенције се најпре примењује у односима између државе са једне стране и појединца, који је социјално угрожен. Неопходно је испитати да ли је тужбени захтев усмерен ради остварења легитимног циља, у смислу да ли би државином туженог на спорном стану били угрожени интереси националне и јавне безбедности државе, економска добробит земље, те да ли је исељење неопходно ради спречавања нереда или криминала, заштите морала и здравља, права и слободе других лица. Поред тога, потребно је да исељење туженог буде неопходно демократском друштву, што је најсложенији критеријум који захтева одмеравање интереса туженог да заштити свој дом и интереса тужилаца да остваре свој легитимни циљ. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2555/23 од 21.09.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1329/2021 од 22.05.2023. године) 

-Међутим, иако је тужена у овом поступку доставила понуду, иста није пружила доказе на околност да је тужиоцу наведену понуду уручила у предуговорној фази закључења предметног уговора, с обзиром да је тужена доставила само прве две стране предметне понуде, а на којима се не налази датум када је иста уручена тужиоцу, из чега поризилази да тужена није доказала да је тужиоцу пре закључења предметног уговора о кредиту уручена писана понуда прописане садржине, те да је тужилац управо у предуговорној фази на прописан начин упознат са чињеницом да на његов терет пада накнада за обраду кредитног захтева, односно да банка исту наплаћује од корисника кредита и у ком износу ће банка исту наплатити у конкретном случају. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6823/20 од 20.9.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11475/19 од 01.06.2020. године) 

-Тужени у жалби истиче да је суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из разлога што предметну пресуду није јавно објавио одмах након закључења главне расправе. Са тиме у вези овај суд налази за сходно да укаже туженом да је тачно да одредба 477 ЗПП-а прописује да се у споровима мале вредности пресуда објављује одмах по закључењу главне расправе, те да првoстепени суд није тако поступио, али наведено поступање, супротно жалбеним наводима туженог, не представља битну повреду одредаба парничног поступка, нити на било који начин утиче на правилност и законитост побијане одлуке, будући да је првостепени суд у законском року донео писмени отправак пресуде, односно пресуду која је јасна, концизна и детаљно образложена, па ови жалбени наводи нису од утицаја на пресуђење овог другостепеног суда. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5817/23 од 27.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1185/20 од 30.03.2023. године) 

-Наиме, доношењем Плана детаљне регулације Мишелука II у Новом Саду (,,Службени лист Града Новог Сада“ бр. 26/17) и Плана генералне регулације Мишелука са Рибњаком (,,Службени лист Града Новог Сада“ бр. 57/14), ограничено је право сусвојине тужилаца на спорним парцелама, и у делу који евентуално није фактички приведен намени, обзиром да то има за последицу забрану градње супротно планираном. Право тужилаца је ограничено и у ситуацији да поступак експропријације не буде спроведен. Наведено је потврђено ставом изнетим у пресуди Врховног касационог суда Рев 5845/20 од 13.03.2021. године, као и ставовима изнетима у одлукама Уставног суда РС Уж 472/14 од 25.02.2106. године и Уж 7852/16 од 31.05.2018. године. Стога јединица локалне самоуправе има обавезу да земљиште које је постало средство јавне својине експроприше ранијем власнику, односно да га изузме из поседа ранијег корисника, и да за то исплати одговарајућу накнаду. Из ових разлога, чињеница да се у конкретном случају не може са сигурношћу утврдити да ли су предметне парцеле у целости или пак делимично ушле у састав улице, није од значаја за пресуђење. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2652/23 од 28.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8087/2022 од 16.06.2023. године) 

-Тужба против судије, који је притом самосталан и независтан у свом раду, потчињен само Уставу, потврђеним међународним уговорима, закону, општеприхваћеним правилима међунардоног права и другим општим актима, са захтевом да се судија обавеже на накнаду нематеријалне штете, јер је поступајући у предмету (овде конкретно у породичном спору који је иницирао тужилац) у вршењу судијске функције (процесном радњом или одлуком) повредио неко људско право странке зајамчено Уставом и законом (у конкретном случају подношење тужбе ради накнаде нематеријалне штете), код јасних правила о постојању имунитета и непостојању одговорности судије за грешке и пропусте у обављању судијске функције, не представља захтев о коме се може расправљати и одлучивати у смислу члана 1 ЗПП и у том смислу не може уживати судску заштиту. Са друге стране, потребно је нагласити да тужилац свакако има и право и могућност да своја права, за која сматра да су му повређена од стране тужене, као поступајуће судије у поступку у коме је он странка заштити, али то са успехом не може остварити подношењем тужбе директно против судије. Ово из разлога што је заштита странке јасно дефинисана и обезбеђена кроз Уставом и законом прописана правила о одговорности државе (са правом регреса против судије) и зато подношење тужбе непосредно против судије који поступа у одређеном предмету, може да указује на злоупотребу процесних права странке (члан 9 став 1 ЗПП). Дакле, подношењем овде предметне тужбе, која је усмерена само против судије, није исправан пут за остваривање и заштиту тужиочевих права, будући да услед наведених релевантних уставних и законских прописа, у конкретном случају нема туживости као процесне претпоставке за мериторно одлучивање, па ни правног интереса тужиоца за подношење ове тужбе, па је иста од стране првостепеног суда правилно одбачена. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4532/23 од 27.9.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2688/23 од 11.04.2023. године) 

-Одредбама члана 15 до 57 Закона о становању и одржавању зграда (Сл. гласник РС бр. 104/2016 који је ступио на снагу 31.12.2016. године) уређено је управљање зградама. Према наведеним одредбама, послове управљања зградом (у стамбеној згради која има заједничке делове зграде и најмање два посебна дела чији су власници различита лица, што је и конкретан случај) врши стамбена заједница преко својих органа или професионални управник коме су поверени послови управљања. Тужиља својом тужбом оспорава законитост избора органа управљања зградом (професионалног управника), захтевајући од суда да наведену одлуку утврди ништавом. Међутим по оцени овог суда, избор органа управљања зградом не предстваља законом утврђено право појединца нити на закону засонован правни интерес, те се стога не ради о поступку из одредбе члана 1 ЗПП у коме суд пружа заштиту. Одредбе члана 122 до 131 наведеног Закона регулишу надзор над његовим спровођењем, као и над спровођењем прописа који се доносе на основу истог Закона. Из наведених законских одредби произилази да су органи управе овлашћени и у обавези су да врше контролу и предузимају мере ради отклањања незаконитих и штетних радњи и активности у циљу спровођења закона и у интересу грађана. Сходно томе у конкретном случају постоји надлежност органа управе, а не суда за одлучивање о захтеву тужиље за утврђивање ништавости одлуке која се односи на законитост избора органа управљања стамбеном зградом. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2845/23 од 05.10.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24502/2021 од 10.04.2023. године) 

-Тужиљи је већ пре саобраћајне незгоде и пре повређивања било признато право на старосну пензију. Међутим, првостпени суд је пропустио да утврди по ком основу је тужиља стекла услове за старосну пензију, односно по основу којих послова је била пријављена на обавезно социјално осигурање, и у ком периоду је обављала те послове, па да следом тога оцени да ли је то било због утицаја на послове које више тужиља није у могућности да обавља и због којих губи зараду коју потражује у овој парници. У сваком случају, старосна пензија, као месечна новчана накнада која се остварује по основу осигурања за случај старости, на одређени начин представља приход од раније оствариване зараде, тако да се висина исте мора урачунати у износ изгубљене зараде. Другим речима, износ који је признат на име накнаде изгубљене зараде мора бити умањен за износ остварене старосне пензије, јер би у супротном дошло до неоснованог обогаћења тужиље, а што је првостепени суд пропустио да учини, тако да ће о томе морати да води рачуна у поновљеном поступку, како би се правилно утврдила висина накнаде штете на име изгубљене зараде. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1887/23 од 28.9.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6715/19 од 04.04.2023. године) 

-Изузетно, адаптација може водити стицању својине на постојећем објекту, уколико постоји изричит споразум власника и градитеља у којем је јасно изражена сагласна и конкретна воља у том правцу. Тога у предметном случају нема, нити су тужиоци истицали да је договор био да се својина стекне путем адаптације простора, те су улагања тужилаца у изведене радове без значаја будући да нису поставили облигациониправни захтев, са ког разлога је супротно наводима жалбе, правилна одлука првостепеног суда када одбија извођење допунског вештачења на околност вредности свих изведених радова у спорним локалима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2157/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 14107/19 од 31.03.2023. године) 

-За стицање права својине по основу уговора о откупу стана из друштвене својине није нужно извршити упис права својине, јер је од два предвиђена услова довољно испуњење само једног, с обзиром на то да упис у овом случају није конститутивног, већ декларативног карактера. Ово одступање од општег правила произилази из одредби Закона о становању (раније Закона о стамбеним односима), који дозвољава откуп и прописује све битне услове за закључење уговора о откупу (субјекта права на откуп до начина утврђивања откупне цене). Због тога право на откуп проистиче из самог закона, а не из права својине претходника, због чега код оваквог стицања својине преовлађују елементи оригинарног, а не деривативног стицања својине. За оригинарно стицање својине (по основу закона, наслеђем и одлуком државног органа) упис није нужан услов, због чега се закључењем пуноважног уговора о откупу стана, у конкретном случају, који тужена у току поступка није побијала, стиче право својине по самом закону, јер такав уговор има стварноправно дејство. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1028/23 од 20.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5922/20 од 09.11.2022. године) 

-Овај суд налази да је првостпени суд на утврђене чињенице правилно применио релевантне материјално правне одредбе, конкретно одредбу чл. 11 Закона о облигационим и основама својинско правних односа у саобраћају у вези са одредбом чл. 14 ст. 1 тач. 1 и став 2 тог закона, налазећи да је тужена као авио-превозилац поступила у свему у складу са наведеним одредбама, обезбеђујући путницима за време чекања на аеродрому услед кашњења лета бесплатни оброк са месом и освежавајуће пиће у ,,Burger king“, као и приступ интернету. Околност што тужиља није конзумирала дате намирнице због тога што је вегетеријанац, не може се приписати у кривицу туженој, будући да за наведене животне навике тужиље никако није могла знати, нити је била дужна да то зна, већ је напротив, тужиља била дужна да тужену о томе благовремено обавести, што није учинила. Осим тога тужиљи је као путнику за време боравка на аеродрому била обезбеђена и одговарајућа интернет конекција, путем које су имали и могућност ступања у контакт са било киме преко друштвених мрежа, или савремених средства комуникације путем позива или писане комуникације, што је у данашње време, с обзиром на развој и напредак технике и технологије, сасвим животно логично и могуће. Такође, како из утврђених чињеница произилази да је тужена о кашњењу лета благовремено обавестила туристичку агенцију с којом је закључила уговор о превозу, пропуст те агенције да одоговарајућим путем пружи ту информацију путницима са којима је закључила уговоре о путовању, међу којима је и тужиља, не може се приписати у кривицу тужене. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7427/20 од 11.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8252/19 од 17.06.2020. године) 

-Околност о великом ангажовању тужиоца у подмиривању потреба непокретног оца у последња три месеца његовог живота не води праву да од тужене захтева накнаду за такво ангажовање у испуњавању обавеза из уговора о доживотном издржавању. Према пуноважном уговору о издржавању према примаоцу издржавања у обавези су били тужилац и тужена. Испуњавајући своје обавезе из уговора, тужилац није стекао новчано потраживање од тужене. У конкретном случају тужилац и тужена су пружали издржавање свом оцу свако према својим животним приликама, а пок. отац је такво испуњење обавеза примао добровољно и без примедби. Тужена се по потреби ангажовала око лекара, њен ванбрачни супруг је набављао лекове за сада пок. примаоца, а тужена је редовно родитеље посећивала и доносила им храну. Дакле, примерено својим животним приликама пошто за разлику од тужиоца, није живела у заједничком домаћинству са пок. оцем, тужена је свакако испуњавала обавезу издржавања. Притом су обе парничне странке даваоци издржвања по уговору, с тим да је тужилац своје уговорне обавезе испуњавао живећи у домаћинству са родитељима, а тужена редовним долажењем и обилажењем родитеља. У тој ситуацији, није основан тужбени захтев којим је тражено да тужена исплати тужиоцу новчану тражбину на име његовог већег ангажовања у испуњавању уговора о доживотном издржвању према пок. оцу странака као примаоцу издржвању. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2003/23 од 18.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3612/19 од 05.04.2023. године) 

-Како је у конкретном случају тужбени захтев декларативног карактера, дакле не односи се на новчани износ, већ на утврђење да је тужена изгубила право на законско наслеђивање, али због престанка заједнице живота са оставиоцем, правилно је првостепени суд поступио када је као вредност предмета спора узеп вредност имовине на коју тужена претендује, као супруга иза пок. А.А., у обиму од ½ дела, на основу брачне сутековине, будући да је за утврђење вредности предмета спора у поступцима са захтевима декларативног карактера, кључно утврдити шта је крајњи циљ ток утврђења. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 6032/20 од 04.10.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 196/23 од 03.05.2023. године) 

-За оцену да ли је повређен нужни наследни део није битно када је поклон учињен, већ су битне друге околности. Наиме, нужни законски наследни ред је императивно регулисан тако да га оставилац не може својом вољом мењати, и то ни у погледу броја лица која ће у конкретном случају имати право на нужни део, ни у погледу њихових квота, осим у случају искључења или лишења из нужног дела. Оставилац може располагати својом имовином за време свог живота и то неограничено правним пословима inter vivos целокупном својом имовином, без обзира на евентуално постојање лица која би требало да буду његови нужни наследници, која би имала права на нужни део, пошто то право постаје ,,право“ тек са тренутком делације. До тада је само правна нада која за собом не повлачи било каква ограничења у погледу располагања имовином, односно само уколико не би вређао права лица којима закон признаје право на нужни део. Дакле, оставиочева воља у односу на чињење поклона је ограничена и за ова ограничења морали би знати и оставилац – поклонодавац и поклонопримци, па се за поклонопримце може рећи да поклон примају под прећутним законским условима да се поклоном не вређа право на нужни део лица која то право буду имала према заоставштини оставиоца – поконодавца у тренутку његове смрти, а у циљу да би се обезбедило ефикасно право на нужни део и да би се спречило његово изигравање Без тога би право на нужни део могло да остане неостварено и зависило би у крајњој линији од воље оставиоца, па се институтом нужног дела то спречава. Зато сам појам института нужног дела намеће и могућност смањења поклона које је учинио оставилац за време свог живота. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2599/23 од 04.10.2023. године којом је делимично укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1719/12 од 12.01.2023. године) 

-Када се меница издаје као средство обезбеђења конкретног потраживања, она се по правилу може реализовати само ради наплате тог потраживања, осим уколико другачије није уговорено. Тужиља је као средство обезбеђења за случај неиспуњења своје обавезе из уговора о зајму на враћање износа од 30.000,00 динара (од ког је исплатила износ од 20.000,00 динара) залагаоници предала бланко меницу и бланко овлашћење за попуну меничног бланкета. Дакле, тужиља и тужени нису били у уговорном односу, меница није издата ради обезбеђења потраживања туженог према тужиљи нити је њему дато менично овлашћење да може у меницу унети недостајеће битне елементе, па нема сумње да је тужени злоупотребио бланко меницу и овлашћење ради наплате свог потраживања које не постоји. Из наведених разлога спорна меница (која је издата као средство обезбеђења обавезе из уговора о зајму закљученог са правним лицем, а коју је тужени (физичко лице) злоупотребио тако што је у исту унео битне мениче елементе и меницу активирао ради наплате свог  непостојећег потраживања) не производи дејство и ништава је. Дакле, уколико је бланко меница предата у тачно одређену сврху, злоупотреба исте попуњавањем у другу сврху и предајом на наплату (непостојећег потраживања), чини меницу ништавом, а што произилази из одредбе члана 16 Закона о меници. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2657/23 од 21.9.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 36872/21 од 08.05.2023. године) 

-За одлучивање о тужбеном захтеву који се односи на накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова и страха, потребно је да се обави вештачење од стране вештака медицинске струке, како би се утврдиле чињенице које се односе на постојање и висину ове штете, а терет доказивања ових чињеница је управо на тужиоцу. У конкретном случају тужилац није предложио да се изведе доказ медициснким вештачењем, због чега је овај суд становишта да тужилац, по правилима о терету доказивања из члана 231 ЗПП, није доказао чињенице од којих зависи одлука о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4615/23 од 12.09.2023. године којом се пресуђује и укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5874/19 од 29.07.2023. године) 

-Наиме, иако предметни делови парцела у површини од 22 м2 нису приведени намени, а како ти делови парцеле због своје површине не могу представљати самосталну и грађевинску парцелу, те иако се у тој површини сада користи као део дворишта суседне парцеле (које нису у власништву тужиоца) то тужиоцу, супротно наводима жалбе, јесте ограничено право својине и на том делу парцеле, јер је услед пасивности туженог у дужем временском периоду и непривођења предметне непокретности планираној намени у целости, онемогућен у коришћењу и располагању својом имовином, те чињеница да поступак експропријације није спроведен не може да буде разлог да се тужиоцу не досуди накнада, јер се одговорност туженог управо састоји у пропусту његовог органа да спроведе тај поступак. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2747/23 од 12.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9256/22 од 30.06.2023. године) 

-У конкретном случају се не ради о потрошачком спору, него о спору ради исплате по основу стицања без основа. Уговор о туристичком путовању, са којим је у вези и из кога је проистекло потраживање се не може поистоветити са уговором о пружању услуга који према чл. 5 ст. 1 тач. 23 Закона о заштити потрошача представља сваки уговор, који није уговор о продаји, у складу са којим продавац пружа или се обавезује да пружи услугу потрошачу, као што је израда или оправка одређене ствари или извршење одређеног физичког или интелектуалног рада, а потрошач плаћа или се обавезује да плати цену за услугу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 5156/23 од 10.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10076/20 од 25.01.2021. године) 

-Чињеница да мерама РС није био прописан ближи начин постављања дезобаријера испред улаза у објекат, није искључена дужност субјеката те обавезе да баријеру поставе на такав начин да коришћење дезобаријере не угрожава безбедност кретања уз/низ степеник испред улазних врата. Да тужена није поставила дезобаријеру на такав начин произиалзи из чињенице да се она померала када је тужиља закорачила преко ње, а што је даље довело до проклизавања, губитка равнотеже и повређивања при паду. Тужена као ималац ствари која је довела до повређивања у конкретном случају одговара за насталу штету применом члана 173 и 174 ЗОО. У поступку није доказала околности које искључују њену одговорност према члану 177 ЗОО. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2842/23 од 18.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 622/22 од 07.06.2023. године) 

-Првостепени суд пропушта да да разлоге о битним чињеницама које се тичу одредбе члана 21 предметног уговора о кредиту, иако је исти прочитао у току доказног поступка, нити исти инкорпорира у чињенично стање. Наиме, из списа предмета, произилази да је у члану 21 уговора наведено да корисник својим потписом уговора потврђује да је упознат са општим условима пословања банке, да му је од стране банке уручена понуда за закључење уговора, као и да је обавештен да на свој захтев може добити/да је добио нацрт уговора о кредиту, уз остављање примереног рока за прихватање понуде за закључење уговора. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2202/20 од 21.09.2023. године којим се укида пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3237/2019 од 18.02.2020. године) 

-Закон о парничном поступку свакако не предвиђа минималну вредност спора поводом кога се може покренути парнични поступак, односно истим није одређен минимални новчани износ поводом којег се може покренути и водити поступак. Стога, имајући у виду наведено, првостпени суд је одбацивањем тужбе супротно одредбама ЗПП, онемогућио тужиоца да расправља пред судом, чиме је побијано решење захваћено битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 7 ЗПП, из ког разлога је овај суд жалбу тужиоца усвојио, а побијано решење укинуто. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8731/20 од 25.9.2023. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 24474/20 од 23.10.2020. године) 

-Жалбени наводи којима се указује да није било могуће очистити снег са крова због тога што је кров под косином нису од значаја, будући да је у таквој ситуацији тужена била дужна да постави одговарајуће ознаке који би упозорили на опасност обрушавања снега са крова у складу са чланом 81 ст. 2 Одлуке о уређењу Града Новог Сада, а што у конкретном случају тужена није учинила. Тачни су жалбени наводи да тужена није била дужна да огради паркинг простор, али јесте била дужна да постави одговарајућу ознаку упозорења, и то на такав начин и на таквом месту да буде јасно уочљива и видљива свакоме коме прети опасност од обрушавања снега са крова зграде. У вези са жалбеним наводима да тужени има обавезу да заштити и упозори само пролазнике на тротоару, овај суд указује да исти нису тачни, будући да из одредбе члана 81 ст. 2 Одлуке о уређењу Града Новог Сада произилази обавеза да се ознакама упозорења упозоре сва лица, а не само пешаци који се крећу тротоаром, док се на заштиту безбедности угрожених делова тротоара односи део одредбе којом је прописана обавеза да се поставе запреке ради обилажења тих делова тротоара. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1876/20 од 28.09.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3082/19 од 20.02.2020. године) 

-У конкретном случају предлог за извршење није одбачен, већ је правоснажно обустављен, због чега се наведена радња суда – доношење решења о обустави не може изједначити са решењем о одбачају тужбе. Овај суд је становишта да за примену застарелости није довољно учинити неку процесну радњу, већ је битан и њен исход. Да би тужба изазвала прекид застарелости неопходно је да буде успешна, тј. да тужилац није одустао од тужбе или да она није одбијена. Због обустављања извршног поступка из разлога што извршни поверилац није поступио у складу са закључком Основног суда у Новом Саду, којим му је наложено да у року од 5 радних дана суду достави потребну документацију, под претњом обуставе поступка, не настаје прекид застаревања подношењем предлога за извршење у том поступку. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1029/23 од 05.10.2023. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8580/19 од 26.01.2023. године) 

-Супротно жалбеним наводима туженог уговорена сума осигурања представља основ за утврђивање премије осигурања и максимална је обавеза осигуравача по штетном догађају, а како је то и прописано одредбама члана 14 предметних услова, а не основица за обрачун штете. Према одредбама члана 15 став 3 тачка 1 Услова за каско осигурање возила туженог, висина штете се код тоталне штете утврђује према стварној вредности возила на дан ликвидације штете умањеној за тржишну вредност остатка возила, а стварна вредност возила се утврђује на основу новонабавне вредности, старости возила, погонског учинка, општег стања, инвестиционих улагања и начина експлоатације, понуде и тражње уз примену одговарајућих мерила. Следом изнетог обавеза туженог као осигуравача је да сагласно одредбама члана 919 ЗОО-а тужиоцу исплати уговорену накнаду, односно накнади стварну штету на возилу, а максимално до уговорене суме осигурања умањене за уговорено учешће тужиоца у штети, а како је то међу странакма и уговорено. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1860/23 од 20.09.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 50132/21 од 11.04.2023. године) 

-Наиме, када је реч о примени процесних правила, општи принцип је да су судови у обавези да примене правила поступка избегавајући како претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и потпуну флексибилност која би обесмислила процедуралне захтеве предвиђене законом. У конкретном случају усвајање захтева за понављање поступка само ради утврђење прекида поступка и одређивање наставка поступка са наследницом покојног тужиоца, која већ учествује у поступку у својству тужиље, представљало би претерани формализам, а науштрб начела економичности из члана 10 ЗПП према коме странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, и према коме је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8870/22 од 13.09.2023. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 52259/21 од 29.06.2022. године) 

-Основано се у жалби тужене указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то одредбе члана 324 ЗОО када је у целости усвојио тужбени захтев тужиоца. Према оцени овог суда, тужилац може потраживати законску затезну камату на исплаћени износ потраживања накнаде трошкова у вези са решавањем стамбеног питања од дана када је поднео захтев за утврђивање тог права (члан 279 став 2 ЗОО), односно 11.10.2016. године, а не од 04.08.2010. године као дана када му је признато главно потраживање. Ово из разлога што су захтеви које је раније тужилац подносио, како у управном поступку (2010. године), тако и у парничном поступку (2014. године) били правоснажно одбијени, па тужена није могла бити у доцњи са исплатом главнице пре подношења захтева за утврђење тог права који је усвојен, и то је захтев од 11.10.2016. године. При том, овај суд има у виду да је тужена признала и исплатила тужиоцу главно потраживање и за ранији период, односно од 04.08.2010. године, али према ставу овог суда у питању је природна облигација, с обзиром да је истоветан захтев тужиоца већ био правоснажно одбијен, при чему је она признала и испунила само главни дуг, а не и затезну камату. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2051/23 од 05.10.2023. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1786/22 од 16.05.2023. године) 

-Оштећено лице има право на новчану сатисфакцију због повреде угледа и части уколико постоји узрочно – последична веза између догађаја којим је штета изазвана и настанка нематеријалне штете, као и ако постоји уверење суда да је у конкретном случају правично да се оштећеном лицу досуди новчана сатисфакција. С тим у вези, овај суд је посебно имао у виду да се тужилац дужи низ година бави политиком, да на политичкој сцени Србије изјаве и натписи сличних садржина представљају свакодневницу, као и да је тужилац, као јавна личност и активни учесник политичког живота, морао бити спреман да у датим политичким околностима поднесе, уз већи степен толеранције, све негативне критике, што је као дугогодишњи политичар могао очекивати, те као актуелни политичар био дужан да испољи виши степен толеранције на изјаве тужене као политичког противника, па те изјаве нису биле подобне да тужиоцу проузрокују душевне болове због повреде угледа и части које би оправдали досуђивање новчане накнаде за нематеријалну штету. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2416/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53961/21 од 23.02.2023. године) 

-Границе прихватљиве критике су шире када је реч о јавним личностима у односу на приватна лица и за разлику од обичних грађана који то својство немају, јавне личности су неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке своје речи и дела, од јавности уопште, те морају испољавати већи степен толеранције, односно да су природа и статус политичара изузетно важни са аспекта пропорционалности у смислу толеранције и да јавне личности морају да покажу већи степен исте, а поготово кад се расправа односи на домен политичке и јавне расправе и тиме не задире у приватан нити професионалан живот подносиоца. Такође, уколико су употребљени изрази у спорним изјавама и били прејаки, да се мора водити рачуна о томе да слобода изражавања политичког противника подразумева и известан степен провоцирања, посебно када се ради о особи која узима учешће у поступцима од значаја за јавност, те да је самим тим тужилац од тренутка када се упустио у политички живот морао трпети више него остали који то не чине. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2416/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53961/21 од 23.02.2023. године) 

-Из садржине уговора о купопродаји од 25.05.2010. године произилази да је овде тужени од фирме А.А., између осталог, купио гаражу у изградњи, из чега следи да је реч о уговору о грађењу на који се сходно примењују одредбе уговора од делу (члан 630 став 1 ЗОО), а не уговора о промету непокретности. Стога за пуноважност предметног уговора није потребно да потписи уговорних страна буду оверени код суда, као када су у питању уговори о промету непокретности. Како је постигнута сагласност између овде туженог и фирме А.А. о битним елементима уговора, изражена кроз писмену форму уговора, како је и прописано одредбом члана 630 став 2 ЗОО-а, овај суд налази да је тужени доказао да има пуноважни правни основ за коришћење предметне гараже. По налажењу овог суда погрешан је закључак првостепеног суда да се у предметном поступку не може утврђивати право власништва на спорној гаражи обзиром да је то питање решено у поступку који је вођен пред Привредним судом у корист овде тужиоца, будући да у наведеним поступцима не постоји идентитет странака (пред Привредним судом није вођен поступак ради утврђења права својине овде туженог у односу на тужиоца). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1643/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7693/22 од 08.03.2023. године)  

-У конкретном случају поставља се питање ко има јачи правни основ за стицање права својине и државине на спорној гаражи. Да ли је то пресуда Привредног суда у Новом Саду која је потврђена пресудом Привредног апелационог суда од 22.06.2017. године и којом је утврђено да је овде тужилац по правном основу купопродаје стекао права власништва на спорној гаражи или пак уговор о купопродаји од 25.05.2010. године којим је тужени купио спорну гаражу у изградњи? По налажењу овог суда, јачи правни основ представља наведена пресуда Привредног суда у Новом Саду, која делује према свима (erga omnes) па тако и према овде туженом, као лицу које је закључило уговор у купопродаји који је за предмет имао право својине о ком је правоснажно одлучено наведеном пресудом. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1643/23 од 05.10.2023. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7693/22 од 08.03.2023. године)

 -Уставни суд је нашао да ,,право једнаког одлучивања етажних власника о начину коришћења заједничких делова зграде значи да глас сваког појединог етажног власника има једнаку вредност независно од површине стана које ово лице поседује или неког другог критеријума, а не и да се овакаве одлук%