Медијација - интерес и грађана и суда

 

У судском поступку суд је дужан да примењује право и правне норме, док се у медијацији утврђују интереси обе стране и тражи се најбоље решење спора. Hема губитника, нико не губи спор, већ су обе стране победници – решење је прихватљиво за све који учествују у медијацији и битно је да се проблем реши, задовоље потребе и интереси обе стране, без обзира на то како би конкретан однос регулисало право.

У односу на судски поступак, поступак медијације није формалан и стране су његови „господари“ па они заједнички бирају посредника који ће им помоћи да постигну договор, договарају се о правилима поступка, договарају се о томе колико састанака и у ком периоду ће имати док не постигну споразум, као и о садржини споразума и о томе да ли ће споразум имати својство извршне исправе. У судском поступку грађани не могу бирати судију, време ни темпо заказивања рочишта, нити скуп радњи које ће суд спровести на конкретном рочишту.

Унапређење медијације, не користи само појединцима који покушавају да реше конкретан спор, већ растерећује суд медијабилних предмета и ослобађа време судија за поступање у предметима који заиста захтевају дубоку и потпуну судску анализу, а који се не могу решити на неки други начин. Самим тим, позитиван утицај медијације се рефлектује на укупну ефикасност правосуђа и на доступност грађана правди, па се у наведеном огледа и интерес суда да помогне грађанима у разумевању медијације и у решавању спорова алтернативним путем.

Примена и стварни успех медијације зависе од њеног широког прихватања у друштву, како од стране правничких, тако и од стране других професија и шире јавности. Важно је разумевање њених предности у односу на судско решавање спорова, па се у томе огледа важност њене промоције и примене и у суду.